Stražilovo

665

СТРАЖИЛОВО

666

диком каљужом житког и љепљивог блата, у које су ноге унадале до кољена. Наш чамад се брзо удаљи, и као и већа шлапа, стаде шишати између лађе и бајира. Пасажира је погинуло мало, свега осам : један је упао у запаљени дио од лађе; други утонуо зато, што је понио био са собом све своје новце. Овај пошљедњи, коме сам име ја једва знао, играо је самном шаха већи дио дана и чинио то с такијем огорчељем, да је кнез \\ г ..., сједећи за нашом партијом, завршио тијем, што је узвикнуо: „Може човјек мислити, да играте, као да је на живот и смрт!" Што се багаже тиче, изгорела је готово сва, а исто тако и кочије. Међу дамама, које се спасле, била је и гђа И..., врло љепушкаста и мала, ну скупа са своје четири ћери и њиховијем дадама; зато је она и остала остављена на бајиру, боса, с тек прикритијем плећима. Ја, из нужде, стао бити удворнијем каваљером, што сам могао својим сјуртуком, који сам био доселе сачувао, овратником, па и цревљама; осим тога, сељак с колима, запрегнутијем с два коаа, за којим сам ја јурио до на врх висова, и ког сам био послао напријед, није нашао за нужно чекати ме и отишао је у ЈГибек са свијем мојим сапутницима; и ја ти тако останем сам, у пола го, прокисао до костију, на доглед мору, гдје је наш брод полако догоријевао. Ја, наиме, велим „догоријевао", јер ја никад не могу повјеровати, да така „машинерија" може бити тако брзо уништена. То сад не бјеше ништа више, већ крна у пламу, непомична на мору, испрекидана црнијем контурама оџака и катарака, а око ње лијетаху тромо и равнодушно

галебови — а за тијем велики сноп пепела, ишаран ситнијем варницама и расипљући се у широкијем, кривијем линијама по већ мало тишим валима. И само ? помислим ја: и сав наш живот зар је само прстовет непела, који се разноси по вјетру? На срећу за философа, у ког није већ почео испадати зуб за зубом, ухвати ме други кочијаш. Узео је два дуката, ну за то ме је увио у свој дебели биљац и пјевао ми је, двије или три мекленбуршке пјесне, које су ми се доста допале. Тако ти се ја у зору дочепам Либека; ту се састанем са својим друговима по жалости, и отиснемо се у Хамбург. Овђе нађемо двадесет хиљада рубаља сребра, које нам је цар Никола, налазећи се тада на путу у Берлин, послао са својим ађутантом. Сви мушки скупе се и ријеше једногласно, да се ти новци предложе дамама. Нама је било тијем лакше то учинити, што је у то вријеме сваки Рус, кад би дошао у ђерманију, користио се неограниченијем кредитом. Данас тога нема. Морнар, коме сам за своје спасење обећао превелику суму у име материно, јави ми се, да бих требао испунити своје обећање. Ну, пошто нијесам потпуно увјерен, да-ли је он то заиста, и, поврх тога, пошто он није баш ништа урадио, да ме спасе, то му предложим талир, који он прими с благодарношћу. Што се тиче биједне сгарице — кухарице, која се онако бринула о спасу моје душе, ја је нијесам никад више видио — ну, за њу је већ, заухвано, можно казати, да је за њу већ било нриуготовљено мјесто у рају, па изгорела или утонула. Буживаљ 17. јуна 1883. Превео »

ФРА АНДРИЈА КАЧИЋ ПРЕМА ОРПОТБУ И ХРБАОТВУ. (Наставак.)

III.

арод, који је преко 250 година живио под својијем народнијем владаоцима, сре-

ћан и задовољан, јели могао равнодушно подносити оне муке, на које су Турци стављали и државу, и отаџбину, и вјеру и фамиљу његову? »Историја може да каж,е унапред — вели учени Мијатовић'} — да оној мјери културе, коју је српски народ у петнајестоме вијеку имао, мора у шеснајестому вијеку да одговара ступањ његове душевне боље, његове жеђи за

') В. Годишњицу год. I., врло важну његову студију лод насловом: Ш таје желио и радио српски народ у ХУ1 -0М вијеку.

народном слободом и његових напора, да до ње дође.« И то докажује на првом мјесту исељавањем народа нашега најприје у Сријем и Хрвацку и .јужне крајеве Угарске, а кашње, ношто је угарска краљевина постала будимскијем пашадуком турскога царства, у границе млетачке републике, и поглавито с тога, што се у средини шеснајестога вијека Млеци крваво боре с Турцима. Можда у неколико и с тога, што се по мраморнијем палатама госноцких Млетака виђеле шјенке старе господе српске. Свакојако око средине шеснајестога вијека, најприје Клис па онда Сењ, постају збориште и славно гњездо срнскијех ускока. Ускоци су