Stražilovo

СТРАЖИЛОВО

652

П е р а примакраден о. Пера је волио матер своју. Није могао с тога отрпити но је отишао својој јареници и искао натраг мараму сестрину, али му ова не да. Молио је и нретио јој, али она не да иа не да. Даће, вели, али да јој купи другу у замену. Она, каже, не сме од стида и срама изаћи пред свет без мараме. ђидија, и она јотп говори о стиду и сраму! Није имао куда, отишао је крчмариди Мари, та она је његов тајни саветник, и питао је, како би дошао до новаца да купи јареници другу мараму, само да сестрину натраг добије. Без сестрине мараме не може матери на очи изаћи. Крчмарица Мара упути га браћи у четвртој соби. Пера је искао од њих и обећао им на уречен рок да ће све поштено вратити. Ови му дадоше колико му је требало, а од њега су тражили за то да им на своме тавану склони по који пазар. Пера није могао на ино, него је то обећао. Пера је постао тако магазинар оне конзорције из четврте собе Марине. Отац је дознао да му син прима крадено. Тукао га и тукао га. Но кад је видео да то све не помаже — намамио се несрећни син на неваљалство, осладило му се пусто — он је мислио и мислио па је на једно смислио. III. Отац повлађује сину да краде. — Шта велиш, сине, ала би то добар паприкаш био та јуница суседова; па каква честита шиљерца, па нуз то добра браћа, а, шта мислиш ? То је рекао Јова Прерадов сину своме Пери, за кога се већ и по селу знало, да је дугачких ноката, а опазио је, кадгод сусед поред њихове куће тера своју лену угојену јуницу на напојиште, да му син Пера чисто хоће да је очима поједе. Пера се на те речи очеве тргао, зачудио се, где му отац мисли погађа, па се мало обрецнуо на оца. — Ти, отац, макар шта. —• Није то, сине, макар шта, него то би баш

добро било. И сам бих стао у ортаклук на такав залогај. Како су сад месојеђе, таман као што треба до поклада. Ала би нам нарасло сало као у касапа каквих. Вратови би нам набрекли већма него у бика, кад се у пролеће дохвати иснусга на зеленом житу. — Ти мени, чичо, само пркосиш, окани ме се једаред; знан1 да сам се мануо тога заната. — Мануо си се до прве прилике, док гусак не сикне на свеца. Него шалу на страну. Ја видим, синко, да је твоје око запело за то марвинче па ћеш га одвући макар куда и тамо с братијом у тартањ нојести а ни теби ни мени од тога никакве хасне неће бити; него, кад већ мораш да крадеш, нек и ја имам штогод од тога а не само срамоту, што пуца глас по селу да ми је син лопов, Ја сам хтео тебе да на моје стазе доведем, али кад то не могу, ја морам ићи на твоје, старији сам, опрезнији сам, па ћу те бар моћи од какве напасти сачувати. Зато доведи ту јуницу нашој кући, иа ћемо је у нашој шуни заклати и на тенани сами појести. На мене нико неће ни посумњати, да знам за ту крађу нити да бих ја допустио, да ти што туђе у моју авлију доведеш. — Чичо, ти само мене искушаваш. Ја знам, да ти ниси четрдесет дана мрве јела у уста узео, да не би опет од те јунице залогаја једног окусио. Ти би пре умрво, него што би туђе узео. — Не искушавам ја тебе, синко, него немам куда; учио сам те, молио сам те, претио сам ти, тукао сам те али као да сам земљи говорио, као да сам по брегу тукао, па, што но рече Мухамед, турски пророк, кад неће брег да дође Мухамеду, Мухамед ће брегу. За то доведи ти само ту јуницу да је закољемо; јешћу ја и то још како слатко. Док дакле син Пера не добије прилике да украде суседову јуницу, да приповедимо: ко и какав му је отац дотле био. (Наставиће се.)

ЖУКВА, ЦВИЈЕТ ПУСТИЊЕ.

ЈКесто ноћу у овим крајима, " ?Што их пусте талас отврднули Ч)бавио урнилом и рек' би Да се и још таласају, сједим; И на тужној нустоши с висина Видим, гдје се бљескају звијезде. У најчишћем плаветнилу ; њима

СЛЈЕВАО ЈАКОВ ЛЕОНАРДИ ПРЕВЕО НИКО Ш. ЦРНОГОРЧЕВИЋ. (Свршетак.) У даљини море је зрцало, Те у празној ведрини искрама Наоколо ц'јели свемир сија. Када упрем очима у оне Луче, што су за њих тачка само, А управо тако су големе, Да су тачка и земља и море