Stražilovo

713

СТРАЖИЛОВО

714

тиме збунити, неће знати, ни шта ће_ ни куда ће. Дакле одмах ноћас на посао. Чича Јова је одобрио план синовљев, само, како је сутра дан случајно недеља била, то је казао сину, да одложи крађу до понедељника, гриота је, вели, недеЉом радити, он бар неће хтети марвинче заклати. 0 чича Јово, чича Јово, туторе мајчин, шта је то сад од тебе? Гриота је у недељу радити -а није гриота преко недеље красти! 7. Пера се предомишља. Пера је иослушао оца и није у очи недеље довео краву. Тај дан после иодне ишао је у коло. Суседова Миленка поранила је пре љега. Повезала је мараму његове сестре и кад је дошла спрам прозора Перина, викнула је: хајде, бато, — тако га је покојна му сестра звала, — хоћеш ли у коло? Миленка суседова здраво је налик на покојну сестру Перину, и кад није имала њену мараму на глави, могао си се преварити, а сад мислиш: њу саму гледаш. Пера се сетио покојне сестре своје, жао му је било сестре и пожалио је и другарицу њену. Изишао је на њен нозив и ишли су једно поред другог у коло. То је први пут, откако је. спрегао с оном несрећом. Уз пут су мало говорили. Пера је кад и кад запитао што Миленку, а она му је кратко одговарала: јесте, није, а уз то је гледала у њега као побожна хришћанска душа у икону какву. Перу је тај анђеоски поглед довео у забуну. — Ала је то благо од девојке, па и лена је доста, само сирота не уме да се нађе, мислио је у себи Пера. Уз пут је још понекад крадом погледао и тад му је све леиша долазила: — Ј1епа је, сасвим је лепа. Да се ја манем оне лоће. То је Нера говорио; али само у себи. Пера се туче; Миленка га спасава. У том су већ и до кола дошли и она намигуша Перина истрча пред њих па поцикну : — А сад ја видим, што је братац однео од мене свилену мараму, да је овој наметуши даде. На част ти, дико Перо, с белим луком заједно. Ми смо сад сврнгили, — и иобеснела јареница Перина окрете се као на тањиру и оде од Пере. Код кола је стајао и иисар општински. Јареница Перина загрлила се с две друге своје па пева: „Старо лане моје наново ме зове, да воле". За тим почне махати лепезом на писара и певати: „дођи, дико, довече сам сама". — Нек проба, прекида јој песму Пера. — А ко мени суди? иита писар.

— Ја. — А жо си ти? — А ко си ти? враћа му Пера и подилази му песницом под нос. Писар га гурну, па се окрену охоло на другу страну. — Кога ти то гураш, суклато једна, продера се Пера, на се затрча и зграби писара за тур па га као маче какво издиже попреко и баци о земљу, а У РУЦИ му остаде сав стражњи део од чакшира и од гаћа. Девојке на то цикнуше, покрише очи а момци да попуцају од смеја. У том дотрчаше два иандура да освете свога господина па један држ у коштац Пери а други изману са наџаком па да ће га у по главе. Код толике добре браће Перине он би на месту мртав био осгао, да суседова Миленка пе притрча и не повуче руку пандуреву. Наџак је ухватио само крај главе и здерао кожу с ње, но крв је лопила јако. Кад је Пера крв своју видио, разјарио се као рис и док си тренуо оба су пандура лежала на земљи. Пери сад више није било до њих, него је зграбио наџак њихов, да оној бештији суди; али ове већ не беше у колу. И она и писар побегли су нреко еведара свако у свој запећак. Пера мисли да не краде Јеленку. Кад је Пера дошао крвав кући, приметиће му отац: Сад док те не прође глава, опет нема ништа од паприкаша. — Та није мени за главу, на псу рана, на псу и зарасла; него ми је жао Миленке, она тако ту јуницу воли. Но да се манемо ми тога марвинчета, дотераћу ти ја, ако хоћеш, читаву волију па заклати, дотераћу ти, ако хоћеш, и домина и иисаре његове и све њине лоће, па их поклати као нилиће. — Да ти кажеш, да нећеш ничије више дирати, ја не бих баш запео, да мораш украсти суседову јуницу; али, кад ти можеш читаву волију украсти, можеш и ту јуницу. — Но па украшћу и њу. 8. Суоедова Јеленка заклана, И Пера је ту ноћ и украо јуницу. Довео је кући и с оцем је заклао. Зора је тек свитала, кад је паприкаш готов био. — Но то ће сад пријати, вели отац, најпре мало мученице, па онда који залогај умочити, па тих масних делова, па то све налити са салаксијом, е, то ће бити благовање, синко ! М е р е њ е в р а т о в а. Него пре но што начнемо јести, ево ова два конца, да измеримо вратове, па кад читаву јуницу смиримо,