Stražilovo

973

СТРАЖИЛОВО

974

жевницима учевнога света данашњег. Гадио нам, бог-да, још дуго и много! Фрања МиклошиЛ писао је и пише књижевна дела своја немачки. Тим приказује Словене достојно великому цароду немачком; али, по чудном удесу Усудову, баш тим немачким језиком свеславише он и изближује сва илемена словенска к познању и делини: да се Словени наизменце и узајмице боље познаду и сазнају из неизцрпљивог врела горостас-дела Миклошићевих: како нису лоза без корена, већ од старина славног порекла једног те истог и браћа

међ' собом ио крви и језику, те и по тежњама и смеровима књижевним у просвети својој до послетка! Нека нам се не замери, што се ето нашире упустисмо у приказ расправе ове Миклошићеве, и напослетку и нехотице залетисмо мислима у недогледне висине, у времена потоња .. . помињући са захвалом и овај мах — славно име свог великог учитеља Фрање Миклошића. * * * У Довом Саду, на Павлов-дан 1886. А<де^самдар Санди^.

НАШЕ КЊИЖЕВНЕ ПРИЛИКЕ И НЕПРИЛИЕЕ. (Наставак.)

Осим књижевних листова баве се у нас књижевношћу још и политички. Они не доносе толико песничке производе, колико што се баве оцењивањем самосталних дела — засебних књига — и што прате позоришне представе. Не може то друкче ни бити, кад и тако имају и сувише посла са својом струком, с политиком. Но зато би требали ти листови једини приватни у нас, који се којекако сами издржавају — да имају човека, ком би требало да је задатак, да прати књижевност и да о њојзи у своје време проговори. Тај би имао уједно и да чита оне разне дописе о књижевности, како би у лист ипак могли ући чланци од вредности. Колико је књижевним листовима још могуће, да објективно прате развитак своје струке, толико се обично од те објективности удаљују политички. У нас је политички лист уједно и партајски; људи око таквог листа тешко да се могу да узвисе над струјом, по којој они сами плове. С тога се рад људи противне странке обично осуђује, и не пита се, је ли тај рад политички, књижеван или приватан. Све се осуђује с једне излазне тачке, те тако онда није пи чудо, што критика у тим листовима добија облик и садржај, који с објективношћу нема ништа сличног, било сад да се које дело повољно или неповољно оцењује. „Наш је човек" или „није наш човек", то је основа за критику у политичким листовима; и кад случајно когод, који „није наш човек" напише какво заиста ваљано дело, онда, е, онда се о том делу — не каже ништа. Да споменем овом приликом и једну смешну околност, која се са особитом „логиком" негује у хрватским листовима, наиме у политичким. Хрвати имају ту похвалну особину, да заиста хоће с нама заједницу, бар књижевну; али та заједница само је дотле у пуном јеку, док се тиче — наших, српских ствари. Чим је пак разговор о њиховим, хрватским производима, онда престаје свака заједница. Тако се

у последње дооа у хрватским листовима могле чи тати похвалне оцене о „хрватској или српској књижевности" поводом листа „Женски свет" и приповедака II. Адамова и Л. К. Лазаревића; но кад је изашла оцена на „Жумберачке елегије" Јована Храниловића, он;:е је било говора само о „хрватској књижевности" — атрибут „или српској" нестао је из ближег опредељења те „заједничке" књижевности. Кад би ти листови хтели заиста логички да поступају, онда би морали — говорећи о каквој хрватској књизи — додати „ српска или хрватска књижевност", из тог истог разлога, што говорећи о каквој српској књизи додају „ хрватска или српска књижевност". 0 што је то детињасто поступање, те и код ли сриских производа стављати атрибут хрватски на ирво место, а код ли хрватских производа онда атрибут сриски сасвим избацити? Тако они раде од дужег времена и с нашим, српским, народним песмама а сад ево прелазе и на наше, српско, уметничко песништво, изостављајући често реч „српски" и тамо, где би га — да је савесности морало бити и то без речи „хрватски." Што хрватски лист „Балкан" Србе из балканске заједнице гони или боље рећи, оћути те само Хрвате, Бугаре и с каквом милошћу! — Црногорце признаје, то је његов, рецимо, неразвијен појам о географији и етнографији балканског полуострва узрок. Та „Балкан" неће ни ведрити ни облачити по балканском полуострву, те може онда говорити штогод хоће, као што је н. пр. нацртао Црногорца и Бугарина у простом, народном оделу с опанцима, а Хрвата у господском, с малим чизмицама и с китњастим гајтанима! Хрват је дакле једини госиодин у тој заједници а остали су — прост народ. Хе, хе! Има и та слика свог скривеног смисла. Нама, Србима, није никад ни на ум пало, да хрватска дела присвајамо себи. Хвала богу и песничком дару народа нашег, није нам то ни нужно. Наша