Stražilovo

1065

СТРАЖИЛОВО

1066

шаја с једне и друге стране Саве. Што нам бележи уредн. „Гусала" у незнање наших књижевних прилика и неприлика то, што смо прибележили, да су Лазаревићеве приче изапгле још пре две године, а оне ево изашле тек пре неку недељу дана, е, о томе би се дало нешто рећи. А то је ово: кривица због таквог незнања може нас „бедне" уреднике с ове стране често снаћи, Ево, видите, зашто! Изашло је у Београду пре „Гусала" неколико књижевних листова. Додуше, уредник „Стражилова" није још онда био ни у праву ни у дужности, да мора сваки књижевни појав знати, јер није ни било онда „Стражилова", али се ипак интересовао за те тамо листове, па ма да је тражио неке овде на местима, где зацело треба да их на!)е, није нигде нашао чак ии позиве на претплату. То значи, да нека господа тамо, не знам, јесу ли то уредници или издавачи, ваљда мисле, да им није нужна никаква па ни књижевна заједница чак ни са Србима с ове сгране. А колико изађе тамо тек књига, па ми не добијемо прилике, ни да их видимо! Ево најновији доказ тому: Ми још нисмо добили на приказ књигу „Шест приповедака X К Лазаревића". Мисли ли тамо ко, да није „Стражилово" ни толико пажње од њих заслужило, нама је жао; али смо ипак сматрали за своју дужност, да књигу тако одличног приповедача што пре бар прибележимо у свом листу, и тога ради смо је потражили у овдашњој једној књижари. А пгто се тиче оне наше преухитрене белешке о тим приповеткама, с које нас тако ужасно осуди уредништво „Гусала", баш та примедба показује, како нам је стало до ваљаних књига. Још пре две године, када „Стражилово" није ни излазило, тражили смо Љзаревићеве приче у нашој књижари једној овде, јер смо били чули, да су изашле. (Ваљда вам сад неће бити непојмљиво, да ми тек ио чувењу можемо да „дознамо" о многом чему, нгто у Београду изађе!) Књижара иас је мистиФиковала, да су изишле у засебној књизи, али да не може да их добије, јер су распродате. Без сумње је морао когод и књижару мистиФиковати, или се књижар и сам преварио у имену приповедачеву. Повода нам је дало, да ону и онаку белешку донесемо, то, што смо видили, да се и на немачки иреводе. Свакако нисмо никога уназадили њом, нити се показали тако „на зло брзи" ни њом нити икојом у нашем листу, као што се показало уредн. „Гусала" оном својом претњом Милану Савићу, (као да овај иише месечни преглед за. „СтраЖ,", а нити је уредник „Гусала" прочитао био, како „Страж." приказује „Гусле", нити је М. Савић. икада и перета замочио за месечни преглед), и као што се показало опет оном белешком, где осуђује критичаре Игњатовићеве „Патнице", што су одбацили роман, а уредник „Гусала" нити је читао романа ни критике. — Ево наше мњење о„ „Гуслама". „Гусле" још нису ни близу оно, што треба да је књижевни часопис онога дела српског народа, који има своју независну краљевину, а изалази у престоници краљевине, која је уједно и стожер највише просвете српскога народа. Срамота иада, додуше, на нас све, што досад још никако немамо књижевног листа, који би био врстан, да се мери са ма којим најбољим листом бар словенским; али ако је икоји српски крај позван, да одржава књижевну равнотежу с осталима књижевностима бар средњих народа, то је тај крај Србија и Београд. Имадосмо један, „Отаџбину", и тај мораде престати. Жалост! Али је још жалосније, да се до данас не подиже ни макар мало лошији лист, на њено место. Но изгледа нам, да „Гусле" могу имати бољу будућност од својих најближих претходника, ако и није, као што већ и рекосмо, још лист онакав, какав би, да је среће и иамети, требали давно и давно да имамо. Што нам даје повода, да мислимо, е „Гусле" могу бити боље будућности, то је воља

уредника самог и што видимо одушевљења и у сарадника му, па и то, што лист издаје штампарија, дакле задруга, која може и материјалних жртава принети, да продре с подузећем, само ако хоће. Нешто нам опет задаје бриге, а то је, што међу сарадницима видимо врло мало старијих снага, опробаних, које су већ виђене и чувене у књижевном нам свету, које су толико година већ руковале иравцем наше књиге. Нећемо да нагађамо, шта је тому узрок; али ма шта да је, зло је по саму књижевност највииге, и ма шта да је, мора бити лека, а и може, догод је живота. Та је невоља и код нас прилично велика, али у Београду још већа, — Толико иоводом приметаба оних у „Гуслама". Дође ли још до какве размирице између „Гус." и „Страж.", пгго сачувај боже, желимо да буде више начелна него лична. Али свакако и без размирице имадемо и ми и ви тамо куд и камо претежнијег посла, иа у то име зарад заједнице на оне речи: Аи геуо1г , тез81еиг8, одговарамо: Ево деснице! Ко нас за ово буде рђаво разумео, сам себи издаје сведоџбу. — Упозоравамо наше књижевнике иа ову објаву „Гусала": Сурадници и писци за радове, који су најмање од по штамп. табака, добијају хонорар у 300—500 отштампаних егземплара (према важности и уредншсовој оцени) но под условом: да исто толики број сме издавалац за свој рачун отштампати и распродати (ако му се ствар донадне.) Корице и иовез не дају се никоме. Ниједан рад за „Гусле' — осим романа — не може бити већи од 5 штамианих табака; радови до 5 шт. таб. имају првенство при иггампању. Сурадници опет, који су омањим бесилатним прилозима потпомагали уређивање листа, имају такође прече право над осталима. Радови из иаука природних и друштвених морају бити популарно написани. Неилаћеиа иисма и аманети не примају се. Претилатници „Гусала" треба да знају ово: Претплату, рекламације за бројеве и све, што се администрације и издавања листа тиче, ваља слати: Т р г о в а ч к о ј ш т а м п а р и ј и у Б е о г р а д. Досад има за нове претплатнике још свију бројева. До краја ове године цена је „Гуслама" 8 динара или 5 Фор. Глас истине (бројеви 13. и 14.) осим што наставља члаике из прошлих бројева, доноси у 13. „Реч на благовести", говорио у усиенској цркви у Панчеву свештеник Стеван Стевановић, и почиње Мите Нешковића одговор на чланак Мите Петровића: „Учитељска школа и интернат", што га је овај написао био у 9. и 10 бр. „Гл. истине" поводом Нешкови&еве расправе у 145. књизи „Летописа", а под насловом: „Учитељска тикола у Црној Гори" (ирепоручујемо озбиљној пажњи ове расправе иаша ваљана два школника, пажњи наших меродавних школских кругова). У 14. броју ново: „Реч на посланицу св. аностола Јакова", беседа сачињена по Героку а говорио ју у св. успенској цркви у Панчеву ове године на покладе тамошњи парох Лука Поповић. Као кобан знак времена бележимо овде ове речи из 14. бр. овог листа: „ М еппптзве јиуа1н{;. Не пишем да јадам. То не умем, немам ни коме. Него пишем ово ради историје данашњих дана и оних, који у њима живе . . . П1ат од те историје кад тад потомство поцрвени, кад црвен данас не може да пробије лице. — — Штамиарски и остали трошак око књиге ми: Проповеди и црквене беседе изнаша до данас 440 Фор. У целој нашој митрополији, која броји до 750 свештеника, продао сам досада 120 комада књига по 60 нов. То чини 72 Фор. — Даље не смем да пишем, јер не умем миловати, што није за миловање, а могао би ударац бити прежесток ... Остављам сваком нека даље говори ... У Бачинцих Јован Јеремић, парох." — Еј, тужан, шта ли би се на то дало све надовезати !'? ЛЛепас (бр. 29.—32.) доноси осим наставака ове нове