Stražilovo

1219

ОТРАЖИЛОВО

1220

ОЦЕНЕ И ШЕСТ ПРИПОГ.ЕДАКА Л. К. ЛАЗАРЕВИћА. Београд. Штампано у кр.-срп. државној штампарији 1886.— Цена 1.50 дин. Гнли 75 новч.). Стр. 215, 8°.

Радујте се сви, који сте икада замочили перо, да иапишете какву приповетку, роман или слику и прилику из српског живота! Капе доле ви, који у гљилом нераду замерате, како нам је књизкевност траљава! Ноклоните се сви, који у страначком трвењу презорно гледате многога, који није написао ни једног уводног чланка у политичном ком листу! Позор сви, који с пером у руци блудите по мраку, гга тражите можда узора или мислите да сте сами себи то! Ево вам га! И то није нревод с не знам ког светског језика! И то није плагијат не знам ког туђег ђенија! То је Србин! Ту је све српско! У нас је већ ушло у моду, па се пишу скоро само из народног, сеоског живота приповетке. Али су многе приповетке од отих толико српске, као кад би Шваба задувао у гајде трајлала; још поиајчешће таке, као да је приповедачима стало до тога, да хоће да оитуже некому свој народ. Нећу, боже ме сачувај, нећу да поричем и тима љубав према народу; али они збиља, а на сваки начин и нехотице, износе свој народ као неког кривца на оптуженичку клупу, према којој замислимо себи као судије некакве „културтрегере". Нп дај боже, да би когод могао одобрити, да се народ ваљда мази и да му човек ласка; но не треба га ни пред другим понижавати. Књига, па по превасходству баш књига о његову животу, треба да буде васпитаља народу. А мажење и понижавање промашају и најплеменитији смер. Ко пише о народу и за народ, нека га у тому љуоав руководи; 'али искрена и строга љубав. Па, ја и опет кажем: Врлине су његове " много веће, него што се многому и од нас чине поред свију мана и опачина. Посрнуо је, него није пао. Да не падне, спашће га љубав онака, каква је између родитеља и деце. ЈПто овим приповеткама даје особиту чар, то је баш љубав, којом су задахнуте према народу. Али ^она није ни мало засенила, што је ње достојно. Као што је дете права крв и месо својих родитеља, као што је огледало веран нриказивач лика огледачева, као што је (чему нас учи наша вера)

ПРИКАЗИ, # човек саздан по обличју и ио подобију творца бога, па задахнут и искром бесамртног духа његова, тако су ове приче чеда српског народа. Као што би тело човечје остало пука маса од блата, да није богом задахнуто искром његова божанства, — тако I је збиља у приповеци без појезије мртво слово. Али у овима се приповеткама слила збиља с- појезијом, па створише, ако чшем рећи, идеалну истину. Да, ту није само крв и месо с нужним костима, ту није само лик, форма, — ту је и душа. Па тај Митар, та Мара, и Младен, и Живко, па Анока, па Благоје, и сви ти, што у њима долазе, нису лутке, да се по наруџбини на гајтану мичу а без свести; не говоре као папагаји, што приповедач само хоће; . не певају, као тек да их навио на „веркл", —- то I су, богме, живи створови у пуној снази живота, доI стојни да живе. 1 Први задатак и јесте вепггаков и уметников, да ту страну човечију изнесе, али да је изнесе истипито ; форму пак у толико, у колико је она љуска ,језгр$. То је ваљда једини „параграф" из целога приповедачкога „корпуса", за који се мора везати и најслободнији ђеније. Све остало створиће он сам себи. Душе мора имати и песнички створ, и кип од хладног камена или туча, као и слика или глумчева игра и свирачева свирка и певачева песма. Тешко вештаку, кад би се пресуђивао његов створ по неким „вечитим" правилима, створенима не знам откуда! Прави вештак сам ствара. Ни сама природа није непогрешива, па и у својој погрешивости ствара величанствене појаве. И свему има узрока. И узрок има свој праузрок. И тај праузрок — то „јест нешто, што нас напред креће." Ал то је друго што. У томе смо сви деца, што волимо, да знамо зашто. Но то зашто не оиравдава се не знам правилима, него оним, што је „душевно" у тога створа, а чим га је вештак задахнуо. Наравно, захтева се од вештака, да има у себи појезије чисте и непомућене и да исто тако скроз и скроз познаје збиљу. Таки вештачки створ не оставља читаоца или гледаоца хладна, па да му је, „што даље од очију, даље и од срца", него му остаје дуго, — догод је жив, милим споменом (не, богме, споменом, што нам га осећање на детињство изазива пред очи, да нас врати у ирошлосг, него таквимј, који је сазрео у нашој души после све чешћег и озбиљпијег промишљања до потицања, да нас води у будуЛност , па челичи снагу, одушевљава вољу, а, дакако, греје у