Stražilovo

1257

СТРАЖИЛОВО

1258

Прагу. Њима се придружују и Чеси из Бугарске, Србије, Босне, Херцеговине и из Цариграда. Сви путују засебним возом. — Не буди зле какве замерке, што Кемо приметити, да је у нас тешко наканути н. пр. наше певачке дружине и на какву значајну народну прославу, где се не захтева ни толико трошка ни дангубе, а треба да се чује и на културном мегдану: „да Срб још живи, да је јунак." Ено на женској изложби овде у Новом Саду одазвале се биле једва две дружине, Сомборска и Карловачка. А камо да се скупљају где једаред у години или бар сваке друге године! У нас има певачких дружина толико, да би сваке године бар једна или више могле полетати на Бранков вис, или у који манастир на народну славу или иначе другом приликом каквом, да их народ чује и позна свет. Овако слабо врше певачке дружине свој задатак. Ал да! Пптајмо се, шта је од састанка српских књижевника, пјто га још пре неку годину изазиваше наш вредни Ст. В. Поповић? Шта је од нашег друштва св. Саве?П1таје с толико других покушаја замишљаних а неизведених? (Тридесот година емрти Јов. Ст. Поповића , тога творца наше позоришне књижевности, прослављено је у Вршцу 11. (23.) авг. о. г. свечаном дилетантском представом. Ј. Ст. Поповић умр'о је 1856. у Вршцу, где се и родио 1800. Хвала и слава Вршчанима, да се сећају своје дике! (Истори.јска излоасба У В. Пешти) отворена је свечано 4. авг. у тамошњој згради за вештине, а приређује је главни град Угарске у спомен двестагодишњег ослобођеља свога од Турака. Први задатак изложбе те јесте тај, да се љом учини спомен и страним јунацима, који се за ослобођење Б.Пеште борили, те су поред угарских застава и грбова истакнуте и њине, и хоће да се покажу писмене исправе, одела, оружја и т. д. из оног доба, те да се садашње колено подстакне, да живље негује културе и љубав према домовини. Сам цар и краљ дао је силне драгоцености из тог доба на излог. Изложене су ту и слике војсковођа разних народности у рату противу Турака, као и слике важнијих битака око Будима. (Спомеиик Драгутину Тупелу-Јаблонскому), свом песнику и родољубу, који је у прво доба буђења народне свести у Чеха својим родољубивим песмама стекао великих заслуга у народу, подигоше благодарни Чеси ово дана у Кардаш-Речици. (Отпор туђпнству.) Хрвати се свом снагом опиру туђинској култури, да што топлије пригрле словенску. У Загребу се живо ради, да се у више друштво уведе руски језик место немачкога и Фрапцуског. И университетска омл&дина и одличне госпође уче тај језик. И код њих је као и код нас иста болест. Ни Хрватице ни Српкиље не приањају око свог лепог матерњег језика, него им је у души, да покажу, како су изображене, кад уплету у најобичнији разговор какву немачку или Француску изреку, као да баш уживају, да не знају свог језика. (Фонд Илије Коларца ' у Београду износи поред Фонда за српско свеучилиште 15.000 дуката, а доноси годишње 3.300 Фор. Како су све препреке уклоњене, отпочеће се сваке године новац овај употребљавати на потпомагање српске књижевности и просвете. (Рђав знак нашега стања.) „Нашо Доба" има у 97. и 98. бр. чланак А. М. Матића: „У очи нове школске године". Нисац упозорава родитеље, да не треба да се усиљавају против својих снага, него да упућују своје синове оним путем, којим ћс најсигурније постати ваљаним члановима свога народа, особито је противан тому, што српски родитељи дају на силу бога децу на „господство". Између осталога вадимо ове стварне податке: Задужбина Петра Коетића из Черевића

на штипендије сиромашним ђацима постоји од 1. окт. 1866., дакле ево пуно 20 годипа. По рачуну Матићеву издано је на нитомце Фор 22 404 и 53 новч. Читав капитал ! Али је тај силни новац ■улудо потрошен, јер од тих нитомаца својих започетих наука ниједан није свршиоП Или му је нгтинендија одузета због крајње пехатости, или је прекинуо сам на по пута, или је Ј т мр'о. Зло! Па шта мислите, колико их сврши или не сврши својих наука од оних паших ђака, које родитељи издржавају, а не води се о њима званичан рачун као о штипендистама, те и немамо за њих података? „Многи од тих, који су с том штипендијом пошли, да су остали код куће, можда би били добри земљеделци, ваљане занатлије и вредни трговци на селу, овако су нико и ништа, себи на штету али и народу; јер треба да знамо, да се баш из таквих редова, из редова пропалих ђака ствара легија незадовољника, којима ништа не ваља, који би све да руше и све да обарају. Добро би било, да се све наше стипендијске задужбине овако ирорешетају; а то би могло тек онда бити, када би сви, који рукују овом или оном задужбином, изнели статистичне податке о свима својим питомцима дојако. То би нам најбоље показало, каква плода имаде од родољубивих и племенитих намера толиких срнских завештача. То би пам најбоље показало, шта треба да радимо и зашто смо данас оваки, као што смо? Па ко има најбољу будућност у нашој домовини? Ево, на судите: По штампаном извештају кр. угарског министарства богочасти и 1'авне наставе било је крајем школ. године 1884—5. у свпма гимназијама и реалкама у Угарској свега 37.947 ученика, од отих је Чивута 7551, —дакле петина; у Будим-пештанском универзитету у зимњем течају исте године 3.342 слушаоца, од отих Чивута 1.022, у летњем течају 3.172, Чивута 998, — дакле од прилике трећина Чивута; на техници свега 564 слушаоца, од отих Чивута 227, — дакле скоро половина. А становника имауУгарској 11,613.574, од отих Чивута само 624.680, — много додуше, али према укупном броју становника у опште много мањи сразмер него према броју ђака. Је ли дакле чудо, кад се по нашим општинама гњизде Чивути не само као трговци, за које ми у опште ништа и не радимо, него и као лекари и као адвокати, за које се троше толике народне хиљаде?!Писац тога чланка налази тому узрока, „што су Хришћани без разкике лењи према Чивутима. — Промислимо! Можда нема — неправо! КЊИЖЕВНЕ Н0В0СТИ. — 137. свеска Народне библиотеке Браће Јовановића доноси свршетак одломка из Рајићеве историје „Мрњачевићи и Гр бљановићи." — У „Гуслама" читамо, да се поговара, како ће Бечка српска академијска дружина „Зора" покренути нов српски илустрован књижеван лист, на којем би радила омладина српска, што се бави горе на наукама. — Изашло је издањем књижаре Луке Јоцића и др. у Н. Саду треће сасвим поправљено издање у две свеске „Мађар с ко ј езикос л о вље" у практичним примерима, по наставном плану вис. министарства просвете од 27. јуна 1879. за српске основне школе удесио Ј ован Илијћ, управ. учитељ". Првој с.весци цена 20 новч. другој 24 новч. — „Заставин" их рецензеиат —Кр.~- у бр. 128. препоручује мирном душом свима нашим школским властима, управитељима и учитељима. Вели: „Жто је напредна метода за учење страних језика у нар. школи као најиоузданијег путевођу обележила, све је то вештим начином склопљено у обе ове књиге." — „Ми имамо за учење мађ јез. више књига, но ни у