Stražilovo

1375

1370

Старац одмахну руком и заваливши се у столицу као да задрема, само му се глава тресла јаче но обично, а очи још већма искочиле. Гевизору већ врцале сузе од смеха. — ТТопо! — запита — ко се с ким тукао, где, када ? А каноннк метнуо руку иа уво: — А? — Баш не могу ништа од смеха — рече ревизор господину Скорабјевском. — Је л' по вољи смотка ? — А чаја? — Не, не могу од смеха. Смејала се и госпоштина Скорабјевски с ревизором из учтивости, ма да су ту причу морали слушати, као што рекох, сваке божје недеље. Смех био у највећем јеку, кад ал га изненада прекиде тих, бојажљив глас, што је допирао с поља. — Хваљен Исус! Одмах се диже господин Скорабјевски, изиђе пред ходник и запита: — Ко је то? — Ја, Репина, — Шта је? Репина се поклонила, колико је могла с дететом на руци. — Дошла сам, да нас избавите, да нам се смилујете, милостиви господине. — Остав'те ме, драга, бар недељом на миру ирекиде је госнодин Скорабјевски с таквим уверењем, као да би га Репина могла сваки боговетни дан задесити код куће. Пидите ваљда, да имам сад гостију. Иећу их ваљда због вас оставити. — Ја ћу причекати. . . — Но, па чекајте. Не могу ја на сто страна.... Кад то рече господин Скорабјевски, увуче опет свој трбух у ходник а Репина се повукла сасвим до баштене ограде и стала онде скрушено. Ал суђено јој било да дуго чека. Госпоштина ћеретала до миле воље, до ушију јој допирао весели смех, који ју необично дирао у срце, јер јој не беше сиротици до смејања. Доцније се вратио и господин Виктор с госнођицом Јадвигом, и онда се друштво разишло у собе. Сунце се полако нагиљало западу. У ходнику постављао лакај Јашко сто за чај. Променио чаршав, поставио филџане и метао са звеком у њих кашичице. Репина чекала и чекала, Долазило јој, да се врати у колебу, па да доцније дође, ал се бојала, да не буде прекасно. Кад виде, да није на ино, седе на траву и даде детету, да сиса. Дете сисало па заспало, али нездрав сан, јер му је још од јутрос позлило. И сама је осећала, како је пролази час зима,

час врућина, од главе до пете. Часом ју спонадала и дрхтавица, ал није пазила на то, већ је стрпљиво чекала. Мало по мало, на се и смркло и месец изишао на небесном своду. За чај је већ било постављено; у ходнику се палиле лампе, али госпоштина још није долазила, јер је госпођица свирала на клавиру. Репина се помолила Вогу под оградом а после размишљала, како ће јој господин Скорабјевски да помогне. Није била ни сама с тим на чисто, ал је знала, да се госиодин, као госнодин, познаје с комесаром и начеоником; треба он само да каже једну реч, како се све то догодило, па ће, с божјом помоћи, све на добро изићи. Осим тога мислила је: ако би се Золзикјевич или кнез и противио, госнодин ће већ знати, где ваља правду потражити. „Господин је увек био добар и милостив према људима, мислила је у себи, на неће ни мене оставити." И пије се варала. Господин Скорабјевски је заиста човечан и добра срца. Сећала се и тога, да је и Репу увек лепо предусретао, сећала се, да јој је покојна мати одранила госиођицу Јадвигу, па јој чисто срцу одлаиуло. Изгледало јој је то сасвим обично, што већ два сата чека, па није о том ни мислила. Међу тим се госпоштина вратила у ходник. Репина је видила кроз виново лишће, како госнођица из сребрног ибрика сина „чај" или, што рекла њена покојна мати „тако мирисаву воду, да ти сва уста замирише." Пили су на тенане, ћеретали, смејали се весело. Сад тек дошло Репиној у главу, да у господском сталежу има више среће, него у простом, и није знала ни сама, зашто јој сузе наново потекоше. Али те сузе за час замени неко друго осећање, јер лакај у тај мах унесе чинију у ходник, која се све пушила; тада се сетила Репина, да је и сама гладна, јер о ручку, није могла ништа ни у уста узети, само се јутрос рано напила мало млека. — Ој, бар да ми даду, да те кости оглођем; мислила у себи — знала ,је шта више, да јој не би дали само кости, али није смела да замоли, да досађује пред гостима, јер би се можда господин и ражљутио. Напослетку се свршила и вечера; ревизор отишао одмах, а носле по сата седала већ и оба попа у дворску бричку. Репина је видила, где је господин нопео декана на кола, мислила је зар, да је већ време, и пришла ходнику. Бричка одјурила; господин још довикнуо уз нут кочијашу: „гледај само да изврнеш, онде на гробљу, па ћу ти дати ветра!", погледа затим на небо, да види, какво ће бити време и у том спази, где се нешто у мраку бели. — Ко је то тамо? — Репина.