Stražilovo

1463

СТР АЖИЛОВО

1464

Да угдедам чуда. да сагледам рај; Да прегазим поља рујиога корада, Да походим дворе од чиста кристала, Па да причам после лепоту и сјај! — 0 мани се, момче, тако луде жеље! Тужпа су ми поља и дворане веље, Кад се у њих само уселио јад: Тек што зора сину са истока рана, И запева славуј у сусреће дана, Очајник их један походио млад. — Залуду му поје бродарице виле Чудновате бајке и песмице миле, Залуду га двори сав чаробни свет: Мутно му је око, срце пуно студи, А блеђану главу спустио на груди, Баш к'о бритком косом оборени цвет .... Ту песму нисам могао никад прочитати а да ме чудиовато не текне. Ја сам је читао и другима, и свагда, кадгод сам је доврпшо, завладала је око нас тренутна тигаина: сваки је осећао дубоки утицај те песме на себи. Изгледало ми је, као да су слушаоци у мислима својим даље надовезивали крајњу песиикову реч. А опет је казао све, и да је још најмање што додао, било би већ сувипгао и претоварено. Ах, та у том се показује неснички геније, да толико каже, колико је таман нужпо: треба — особито у лирици — и читаоцу оставити, да за несником мисли и осећа. Постаје ли нам песма тиме нејасна? Никако. Напротив, нагаој се дугаи допушта, да на свој начип искити песникову наговегатену замисао. Тим се читалац силније везује за саму песму а песник, ако је то постигао, постигао је тек прави тријумф, јер му је осећај наигаао на одјек у осећају и другог, страног. А тога има, у мањој или већој мери, скоро у свакој песми Војислављевој. Та песма пак спада међ првенчад песникову и показује већ карактер појезије му : чисто осећање, с нежном превлаком сете, и јасну мисао, с пластичком поентом. Од имнозантног је утицаја иесма »Последњи дан«. И ту ћу да изнесем у целини, да се види, како Војислав схваћа тај час: 1 Год чудним знацима освану данашњи дан. Небоје [суморно било И сјајни точак свој, на бурноме исходу своме, Задржа вечитосг тавна. Сву земљу, природу целу Мртвачки прожма мир и густа обузе тама. Ах, судни освиће дан! У дивљем ужасу своме Свиреие чекаху звери и људи чекаху сунце;

А мрачно долази подне — и небом звезданим само Трептање страшније бива; иочетак тихо се љуља. И тама завлада адска... С нуцњавом запад се пали; Иространством људство све саплачем подижеруке, Ал страшни конац је ту. Окови спадоше редом, И силни светови к средишту јурнуше. Бурно Олуја размахну крилом. Кроз таму звиждање бруји, И мутпе пучине вал срдито подиже пбне У самртном јауку том молитва умире блага, И врело срце мре и ум се у камен ствара! И само један глас пространство нотреса тиром, Глас вечне правде је то. Анђео смрти се ближи И неми његов ход очајни ударци славе: Стрепите од гњева тог, јер Бог се у гњеву стреса! Заиста величанствена, са нрекаљеног, иеспичког гледишта, из дна душе иесма је та. Нема ту страховања оног, којим се плаше непослушна деца, велика и мала, тујена основу рођеног осећања приказап тај час: замислите само, кад се у своје време сунце не би указало! Под општим пасловом »Усномене« ночео је Војислав низ песама. Жао ми је, што иисам пагаао до једне, »Једна ноћ« : На трошној клупи, близу старог зида, Где бурјан расте, — и предео иуст Пред мутним оком губи се из вида, Сањиви бршљан никао је густ. Било је вече. Ио небеском вису Кандила бледа сипала су зрак; И будни понац певао је близу Кроз тијо вече и дубоки мрак. 0 бајне ноћи! мислио сам тада, II опет мени беше пусто све 1г'о младом орлу, кад га жеља свлада, Што напред хоће — али не зна где ? И лаки шушањ из мисли ме трже, То беше апђ'о неспокојства мог II ноћ се уви, и копрену врже На бледо чело пратиоца свог ... II сањив бршљан из траве се диже. Ја страсно грљах њезин мили стас, А он јој благо до косице стиже И венцем уви расплетену влас. Не да се друкче рећи, већ најнежнијом бојом насликао је песиик најдивнији час у животу људском. Ах, та та песма, у свој сугатини својој, чедна је и невина као први осмех девојчин, кад у грудима својим осети прве не-