Stražilovo

1465

Ц.410 0

жие откуцаје млађаног и безазленог срца свог. 0, ала ми је жао, што немам при руци и даље несме из »Успомена« — ако пх је песник у опште и спевао. Стање какво или положај описују маркантно али јасно и често непобитпо песме: »Бродар«: Без крмила свога, без правца и пута, Брод занешен јури, тумара и лута. Под немирним крилом разигране буре И нена и талас у ковитлац јуре ... И суморни бродар, прекрстивши руке, Мирно слуша олуј и његове звуке. Он ншита не тражи, ни за чим пе жуди, Не вије се уздах из његових груди. К'о устргнут цветак, што се гробу спрема, Он за радост не зна — ал ни страха нема... и »Грм«: Оиаљен муњом грм на суром пропланку стоји, К ? о црн и мучан див. А бујне травице снлет Горди му увија стас — и горски немирни лахор Лелуја шарен цвет. Пролази дан но дан. И зима студеном руком Покида накит сав, и гору обнажи сву Ал млога зима још са хладним ветром ће доћи, А он ће бити ту... По овим песмама се види, а у доцнијима још већма, како Војислав улази и у класицизам. То показују не само нредмети, које обрађује, него и патос, којим се читају, а и сам метрум такав је, да читаоца подсећа на дела класичких песника. То се огледа у песмама, које имају за предмет особе и иојаве из старог, грчког и римског, доба а особито из старе српске и словенске митологије. Амо спадају песме »Нарцис«, »Тибуло«, »Јулија«, »Љељо«, опет »Љељо«, »Светковина Ладе«, »Северни ветар«, »Колок«, »Сдовенско звоно«, »Лада«.

Тако нрелазимо сад и на веће му песме. Оне, које су изашле у овом листу, нећемо спомињати; њих може сваки читалац »Сгражилова« наћи, а увериће се, да спадају међ најлепше, које је сриска Муза уоиште и створила. Тешко ми је, што их пе спомињем, што их не наводим; али кад су већ у овом. листу, било би 11 р ештамнавањ е сувишно. Свагда је занимљиво читати, кад песник говори о песнику. Сродна му душа може тек да

продре у неизмерну дубипу његовог осећања, може да се уживи у радост и у јад његов изгледа, као да је прислушкивао откуцаје песничког „срца. Тако ће сваког симпатички дирнути Војислављева песма »Тассов опроштај,« у којој се песнички описује одлазак тог великог песника' из Фераре. У песми »Између неба и земље« огледа се религијозно осећање песниково, на основу појмова, стечених у млађано доба. Не треба се ни најмање чудити, што се песникова душа вине горе, тражећи зар у оним сферама разјашњења своје бурне али идеалне тежње. Та и цела религија управо је излив унутрашњег осећања; она је тако рећи лирика раг ехсеПепсе. Зар је онда чудо, да појезија Војислављева тражи прибежишта и тамо, где сухопарни и трезвени разум не налази ништа. Та такав разум није у стању да схвати пи ситније изливе песничке душе, а камо ли то, да она може тражити прибежишта тамо, где по схватању њеном влада вечита хармонија и љубав. Навешћу само почетак те песме: Усред ноћи и тишине Дух се диже пун милине Више света, више људи, У" небеске у висине; По стазама, пуним зрака, Од месеца и звездица, И од бледих луталица, Што у понор тону мрака; Тамо, тамо у пространства, Где судбини човечанства Указује небо пута, Тамо смерни Дух ми пође, Тамо горда мис'о лута, Да к мудрости чистој дође. Ту у дворе од биљура, Где блаженство с миљем ходи, Разнобојна дуга води Кроз просторе од азура, Вечним духом задахнута Пода миом се вечиост губи, Где без стазе и без пута Поражени Дух ми лута, И милине вечне љуби. Тамо мирта гране шири Над језером чистог мира, И ружица тијо мири Уљуљкана од зефира. У залађу древних шума, НТто уморном санак деле, Играју се у спокојству