Stražilovo

1487

СТРАЖИЛОВО

1488

Тражи га Моца после тога неколико пута. Никад Цвеје код куће. Чула, дакако, и стрина Смиљана, шта је било; а приметила и на сину, да се од ото доба променио. Па кад дође Моца и пита је, где је Цвеја, њој мило, све нлива у радости, што Цвеја увек у послу, па не досиева с Моцом. Мило јој, па благосиља Јагоду. И сад нема више да певају, како је Загорица древна пијаница и не знам шта још; већ како »зидар Моца малтер хлади, да ћушку расхлади.« А Моца никад ни у врх Јагодине улице. Тек једаред . . . Мора да је, што кажу, баш притерала орла зла година . . . Тек једаред . . . не знам, како се нашли њих двојица заједно, Цвеја и Моца. Иде Цвеја поред њега, па натукао шешир на очи, па оборио главу као нова млада, кад први пут прође норед свекра. Баш се стиди! Кад ал ето пред њих Јагоде с Јелом Ранитовићевом. Десио се ја под вигњем испред Рајине ковачнице, па гледим за Јелом, па као велим, и да видим, шта ће сад бити. »Баш да видим,« мислим. Цвеја, како забурио главу, није ни опазио оне две. А Моца шмурну у дућан код младог грка. — Ето ти јунака! — рекох у себи. У који пар трже Цвеја очи испред себе, а Јагода с другарицом ту. Па није било ништа, баш ништа. Мимоишли се. Само Јела нешто пришаиула Јагоди, па се закикотала. А Јагода ништа. »Ни тренула није,« каже Јела. Цвеја наишао на некакву грудву, на се осврнуо, да види, — за шта је заиео. — Мал' не запе! — довика му Матија Оморац испод вигња. Ми у смеј. А Цвеја наде међу нас као сапет, па поцрвенио као пос у Јоје Патлиџана. — Гле мај! — вели. — Проклета џомба! — Можда ти је ту деда благо закопао! опет се нашали Матија. — А, бога ти, бадњаче, где ти је божић? Цвеја се сад тек ваљда сети, да је с Моцом ишао. Осврпу се за трагом; те кад виде, да нема Моце, брже боље оде својим путем. — Пуче тиква! — примети Оморац. Не би тај оћутао ни за рођеног брата . . . *

Седимо једаннут у вече под Ранитовићевима прозорима. Просуле се звезде небом све на хрпе, па приблискују. Пружила се кумовска слама, као да си превалио качицу с млеком.] А расветлило се, па видно. ТаЖап да" рекнеш, што рекао онај: »Месечина, ал месеца нема!« Развезли разговор, све да се крстиш од ч} г да и, сачувај боже, папасти. Био баћа Јефта Ранитовић као јуче на воденици подунавци. Носио нешто тамо, да му се самеље. Па док мељава, мисли, буде готова, он бапуо у село код свога пашанца. И, дабогме, милом се госту не одмерива, — те куц те муц, док у томе превалио, каже, и добар део ноћи. Кад се вратио кући, па изашао, каже, иза села, а срце му пешто гракнуло, па се распевао, ио богу, као цуре пред јесен, кад зареде угледачи. Хтело му се баш, па пева. Отпустио коњима кајасеве, подупрфо^ леђима лотру, па швићка канџијом и пева. Коњи натенане у корак; а њему мило, мило. Таман тамо на стару ћуприју, а дешњак наједаред у страну. Зазре, на рг.ну па руду. Понда трже он, па трже и левак. Тек трже један, мој баћа Јефта звиз главом о левчу. У који пар удари главом о левчу, у тај исти пар,... ал ни колико ти се, каже, размакне око од ока, кад тренеш, . . . у толико, каже, отвори се небо, па се просуше отуд звезде »Просуше се,« каже баћа Јефта, »као из вреће.« Те све њему у кола. Штрецају, вели. баш ту пред њим, није да рекнеш, шаком би захватио, него... да му бркове онале. А чује . . . Нема ту, причинило се човеку . . . Чује баш, како шуште и праскају, као да си упалио, каже, повесмо кучине и метнуо у њ по које зрнце барута. Коњи удри што икада. — Ми већ полегали, — уплете се тета Бемија баћа-Јефтина, — дабогме, куд и камо, а кола звррр, па на капију. Тргох се ја. Нисам, — вели, — душа вал:>а, ни спавала тврдо. Тргох се, па велим: »Ето Јефте!« Мислим, напио се код нријатеља, па велико и не узимам иа ум, што тако дојурио. Није му првина. Кад . . . нема Јефте у авлију. Устани, да видим. Таман ја иа поље, а дешњак задрхта, па клече; клече, па се опет дочека на ноге. »Отварај!« виче Јефта с кола. Кад утерао у авлију, а он не силази. »Устај, човече, који ти је бес?« Јест, богме! Јефта као узет! — А зар не знага, брајко, јади те не зна-