Stražilovo

1489

СТРАЖИЛОВО

1490

ли, — прихвати Крста Ненић, — да је толико већ њих ограхисало на старој ћунрији? Или не иди онуда ноћу, или пази, како ћеш проћи. — Говорите ви штогод хоћете, ал ја бих се заклео на свето причешће, — вели баћа Јефта Ранитовић, — да сам видио под ћупријом зидара Моцу. Забезекнусмо се. — Шта ће нод ћупријом, анатема га? каже тета Вемија. — Да охлади Јагодину ћушку, — уплете се Матија Оморац. — Кажу . . . Јуче био ја на заповести код општине. Па кажу, даје стигло однекуд нисмо на кнеза, где траже Моцу, — рече Крста Ненић. — Окај се тога, — умеша се, сад не знам више ко из друштва. — Ено, знате, да се пре неку годииу Живану Жегорцу прекојасило; па човек свиште на пречац, само што имао каде, да исприповеда, шта га снашло. И он исто тако накаљао на старој ћуприји. Иде с вашара; па кад тамо, а то на друму мече теле. Стоји живо теле, па мече. Помислио Живан: »Хајд, ваљда се изгубило од говеда.« Стане, скипе с коња улар, ухвати теле, баци га на кола, на га веже себи иза леђа за лотру. Вели, наћи ће се, чије је. Кад дошао иред своју кућу, заустави се. Таман човек овија кајасеве око лотре, па ће сићи, да отвори каиију; а теле наједаред одостраг замека њему баш усред уха, да му заглухну ухо. Осврпе се Живан, нема телета. Улар ту, ту омча на улару; а говечета нема, па нема. Једва утерао у авлију, није имао каде, ни коља да испрегне, већ легао, па није више ни устао. . . Разговарамо ето тако, па се заборавили, као мислиш, ту ти је. Деца се била сиграла око дудова и по путу, док се нису поморила, па се и они шћућурили уз нас. Гдекоје, богме, и заспало на крилу. А по неки јуначић избечио сањиве очи, али пи да трене, како се предао, па слуша. Наједаред ће Јефтин дерап: — Гле! Гле! Ао! Виче, па пружио прсг некуда, па се диже за њим, како му нешто необично. — Миран да си био! — строго ће на дете тета Вемија, на му новуче руку. — Шта је? ПГта је? — повика пас неколико. А дете:

— Паде звезда! — Сретанјој пут! — прогунђа тета Вемија. — Одбеже цура! — иримети неко. — Прну божија душица на небо! — рећи ће други. — Утече сужњик с робије! — опет трећи. — Сретан им пут! — вели опет Вемија. — Тек не пружај прста за звездом. — Зашто, тета-Вемо ? —• Не ваља се. . . Јеси видио у јесен, кад полећу ждралови на југ, па се поредају у клин. Па кад им кажеш: »Упоред, ждралови, као моји зуби!« а они се збуне, смету и изгубе нут. Е, па тако ти је и с чељадетом. Кад звезда падне, знај, то неко бежи, па не пружај прста. Не ваља се, па не питај даље. Воље реци: »Сретан пут!« — А ако није ни ово ни оно, него неко прескочио плот?! — зину, па рече Матија Оморац. Насмејасмо се. Ко се не ће насмејати Матији Оморцу! Док је отворио уста, или је што слагао или рекао какву лудорију. Није увек ни смеппто, што Матија све бубие. Да ти други ко то исто рекне, можда би разглавио вилице од зевања. Али Матији и мртва уста да се насмеју! Чисто нам право, да и он зину. Аратос ти разговора све, како онај нагазио, како овај ограхисао, трећи ... не знам шта! Кажем, аратос ! Одмакло у том тако већ по дубоко у ноћ. Поседисмо још неко време, па свако себи. Не бих се ја . . . хе-хе-хе . . . пи Јела кратили ни до зоре. Али — како сви Турци, и хоџа ио њима! Дошао ја спрам Јездићева прогона, а неко преда ме. Питам: — Јеси ти, Цвејо ? Јест, он. — Откуд ти, Дамјане? — Ја кући. А ти? — Та . . Не знам ово, не знам оно. Прогунђа иешто, да му ие можеш ухватити ни репа ни ушију. Једва му разумедох, што рече : — Лаку ноћ! »Ао мајсторе!« помислим ја у себи, а пуче ми пред очима. »Ту је гувно Ранка Јездића, а иза гувна Јагодипи двори. . . Имаће Матија Оморац« рекох, »право, што рече, да је неко