Stražilovo

1491

прескочио плот, кад отто паде мало час звезда.«. . . * Сутра дан траже од општине зидара Моцу, а Моци нигде ни трага. Само баћа Јефта Ранитовић непрестано не нопушта, већ вели, да га је видио прексиноћ под старом ћупријом. — Говорили ви, — каже баћа Јефта, гатогод хоћете; ал ја бих се заклео на причест, опо је био Моца под старом ћупријом, главом Моца. Ако сам и био напит, мај, нисам мозак био попио. Биће, да има и право баћа Јефта Ранитовић, . . . не велим зато, што каже, да није мозак био попио, ал гато говори, да је видио Моцу под старом ћупријом. Можда Моца није рад био, да га ко нозпа. Па кад чуо кола, склонио се под ћуприју, док кола не прођу. Ја бар тако мислим. Најпосле — ђаво за њим! Само кад се очистио! . . . Знага, да је сад мирније село. Него не да мени враг мира, па ме све копка, да знам, је ли Цвеја оно вече зајамачно банг био код Јагоде? Питам Цвеју. Бага у брк ја њему: — Цкејо, своји смо. Истину ми реци. Јеси ли што разговарао с Јагодом? А он: —• Јесам. Ја ни речи даље. Него опет он: — Казао сам јој, да имам петпто, да јој кажем. Она вели, пема нигата нротив тога, да

1492

се са мном разговара, нити ме се што боји, јер, каже: »Ја знам, да ти ниси опакав, као што те свет износи.« Брате, што ме на то погледа^П Само сам јога у Јеле Ранитовићеве видио такви иоглед, кад смо се једаред. . . хе-хе-хе. . . мало били споречкали, па јој ја после тога крај кола с леђа запугаио очи рукама; па кад није могла да погоди, "Шг је, стао ја пред њу. Не знам, је л' јој онда сунце синуло из очију, или јој беху очи само засинуле. . . Па тако сад Цвеја. — Али — каже Цвеја, — не ће да се разговарамо преко плота, пего, вели, да јој каагем, што имам, у недељу у колу. Није Цвеја ни био у колу још од оне Моцине ћушке. Шта јој је у недељу у колу рекао, пе зиам. Тек сам видио, како се Јагода заруменила, па оборила очи, да га опет тек крадом погледа. Искидала све цвеће, што задела била за груди. — Благо Јагоди! — : вели ми после Јела Ранитовићева. — Благо и Цвеји! — додам ја. А деда Јеротије кад чуо: — Не рекох ли ја, — вели, — оде тај као и оно златно теле! Није златно теле, пего метиљ, . . . прави метиљ! * (У том стигосмо, камо смо наумили били, те мој приповедач не доврпга, па и тте знам, гата је даље било.)

СТРАЖИЛОВО

иво, суморно небо . .. Са старих ограда давно Увели ладолеж већ је суморно спустио вреже, ' Л доле, скрхане ветром, по земљи гранчице лезке; Све мрачна обара јесен, и све је пусто и тавно, Без живота је све. Изгледа као да самрт уморну природу стеже, И она тихо мре... А по каљавом друму, погружен у смерној туги, Убоги спровод се креће. Мршаво, малено кљусе ЈГагано таљиге вуче, а врат је пружило дуги И киша досадно сипи, и спровод пролази тако, Побожно и полако. Војислал.