Stražilovo

„Вез нашег потписа не може нас нико натерати. Пећемо да пристанемо. А шта је опет тим поповима?" „Веле, бир се не плаћа, па не могу да живе". „А како су досад могли живити?" испречи се чича Јова. „Шта се не плаћа бир? Ето ја плаћам увек мој бир. Није то жито, већ као злато". „И ја плаћам," рече Мија. „Плаћамо сви," рече још неко. „Нећемо ми друкчије, прихвати опет чича Јова, који је већ поодавна чуо, шта попови говоре, те је ћутећи и ћутећи једва најпосле дочекао прилику. да каже, шта мисли. „Гле јако. На то су дошли. Ми их нисмс звали, сами су дошли. Ак^ неће, наћи ћемо ми нама ноиове по старом". „Е, не знаш ти, чича-Јово, како то иде. То је закон, па тако мора да буде. .." „Ео не зна, ја не знам ?" „Да бог-ме да не знаш. Не мож ти то ни знати... хтео се изговорити Сима. „Па ја не знам, јел'? Ја не знам, стар човек, а ти знаш, што ти је отац свињар био. Него кад умеш тако лепо да приповедаш, дед приповедај, што су ти оца звали шараном и што и тебе тако зову. Ево ја ћу ти казати. Твој отац украо у по дана рибару шарана с кола, па после остао шаран. . . . Па ти боље знаш него ја, хај ?" Чича Јова се здраво ражљутио. Испљувао је сву околину, јер му зуби нису били сви у реду. Шта се та гоља нашла, да брани пон-Стеву, коме он, Јова Јовин, неће никад опростити срамоту, што му је једаред нанео. Вило је нриликом једне врбице. Ишао свет по врбицу, па кад је попа на једном раскршћу осветио врбицу, стао ју је народу раздавати. Била

П 0 Љ У п ц и.

Је прва гранчица са леном црвеном пантљичицом лепа гранчица. Чича Јова, најстарији човек у селу, пружи руку за врбицу (срце му гракнуло баш за том гранчицом) а попа се окрете од њега и да грану чича-Николи грку. Чича Јова је хтео у земљу пропасти. Он, такав газда, а најстарији човек, па да га попа тако осрамоти. Бар да није руку пружио . . . Од то доба да не види попу. Од њега није хтео више примити причешћа. И у цркву је ретко ишао, а Николу није радо гледао. А сад му се дала прилика, да иопу натруни. Сима је пакосно гледао чича-Јову. „Мој отац био је свињар и украо је шарана, а шта је био твој отац? Мој тек није никога на друмовима дочекивао, а твој ? Но то ћеш ти боље знати". Рекао Сима, али се одмах смотао, иа отишао. Чича Јова одмах ушао у авлију. Од чуда и од једа занемио је. Сав је био блед . . . За живот главе неће он сад пристати, да се -поповима плаћа но новом. Људи су одобравали чича-Јови. „ Шта није право тим поповима? Још и њима да плаћамо у новцу. Није доста, што илаћамо толики штајер, на на Тису, иа на Бегеј, иа на шљунак, па општински норез. Сад и њима новац. Јефтино им жито па хоће новце. С таквим мислима разишли се људи с дивана. И Мија је отишао кући. Ни њему се не свиди, шта се хоће. Ништа сад не ваља. Проневаљалио се свет. Како стоји црква и гакола? Нит ко мари, нит ко хаје за њих Порта одграђена; вијају се вашке око цркве. А школа стоји као циганска. Веле, да су га изабрали за скупштинара, што је црквен човек. Па отићи ће у скупштину, да види, шта се тамо ради, да види, шта пише у томе решкрииту, па да им каже, шта му је на срцу. (Наставиће се.)

љуби, душо мила, ^ Ни часа ми не стој! Та гато си очи скрила? Не бој ми се, ие бој! Гле само, како знадем Љубити дивно ја, Гле само, како крадем Пољупце: један, два.

Гле, како грлим јако. На груди пада груд. 0, никад нисам тако, Па сад ме мори жуд. Ох, љуби и ти, љуби, У око, у чело, Ни часа ми не губи, Голупче весело.

Макар ми зајам јако За свагда поврати, Тек љуби, грли тако, Ох, грли, здравља ти!

Н. В. ВориК.