Stražilovo

1543

СТРАЖИЛОВО

1544

ПИСМА 0 СРПСКО-) г—ц ПИШЕ ДАНИЛО П И С М О VI. Б. 23. Јунија 1880. год. Поштована госиођо, 18. Октобра кренули смо се из Клисуре у Пирот. Пут води иреко пусте плганине. Нигде села, нигде живе душе. Цео дан падала је хладна киша, са снегом помешана. Дрхтасмо целога пута. Бесмо помодрили од влаге и зиме. Сваки је пушку обесио преко леђа, руке турио у џепове од панталона, и само би их онда извадио, кад би од маркетендра узео ракије да пије. Кад се сетим тога дана, још ми је и данас зима, још се и данас грозим. Нирота још никако нисмо могли догледати. Чим би кога срели, питали би: колико има до Пирота, а одговор је, почевши од Клисуре, па све до Пиротске долине био: тако два сахата. А та два сахата протегла се као читава година. Напослетку дођосмо до Пиротске равниде. „Море, море!" кликнули су радосно Ксенофонтови војници, када после дугог и дугог лутања, после тешких претешких патњи сагледаше жељено море, које ће их превести у Јеладу. „Ено Пирота!" кликнусмо ми, када онако уморни, озебли, прокисли, гладни, жедни сагледасмо ГГирот, где ћемо наћи и одмора, и склоништа. Но сишавши у долину не пођосмо пут Пирота, него скренемо с друма десно и упутисмо се у село, које се дели на три краја: Блато, Лонашницу и Церовик. Село је велико. Црквеишколе нема. На богомољу иду сељатга у облшкње село Костур. Сутрадан кренусмо се из Блата и дођосмо у село Расницу. У Расници проведосмо недељу дана. Лепо село. Лежи између два брда. Кроза сред села тече повећи поток, Расничка река. По целом су селу засађена дрвета, те кроз њих провирују куће. Кад се човек поггне на оближње висове, види брдо Бабин зуб — почетак Балкана. 0 томе ми брду причаше један сељак, како је у тој околини живила нека баба, по имену Марта, која се непрестано свађала и „противила" сечку (фебруару). Тако када би три дана пред Младенце (који падају 9. марта), она не обзирући се на то, што сечко имађаше још три дана владе, јер су у марту његових девет првих дана, погоди чобане, однесе бачије 1 ) да бућка масло, истера овце, па и сама оде с љима. Но није јој било доста, што је то све раније учинила, те тим зајела сечку три дана, него ј ) „бачије" су дрвени судови за „бућкање" (прављеље) масла.

>УГАРСК0М рату. К. X. НЕДЕЉКОВИЋ. говораше још: „Прође сечко као пас, а баба Марта истера овце на бачију." Сечко, да би јој се осветио, пусти јак мраз, те се овци посмрзавају, бачије попуцају, све се поквари, а Господ осуди бабу, те се и она смрзне и распадне, само остане још један зуб, који се и данас види. Отуда се и зове цела планина Бабин зуб. Онде, где се баба смрзла па раснала, тече и данас вода. У Расници има стародревни манастир, св. Врачеви. Поред минастира протиче Расничка река и баш до манастира на њој је воденица. Манастир је ограђен зидом. Како је подигнут, има 800 година. Црква је дозиђивана, но опет врло малена. Она половина, која је прво била сазидана, тако је мала, да се у њој једва може окренути. На тој старој половини има са стране малена врата, пола су у земљи, а пола вире ван земље. На њих се за време Турака улазило у цркву. Сада је главни улаз, као и обично, напред. Црква је изнутра обленљепа сликама из старог и новог завета. Цртежи су нримитивни. Иконостас је прост. На њему висе дветри иконице и то је све. Пала ми је у очи икона матере божије, која Христа доји на десној страии, јер дотле ни на једној богородичној слици нисам то видио. По спољашњос/ги не би човек никад рекао, да је ово црква, иего обична, малена кућица. С десне стране до цркве укопанје у земљи крст од бела камена. Причаху ми, да је то гроб оног калуђера, који је подигао цркву. До гроба под велигшм брестом има исиосница. Бресту, веле, има 800 година. За испосницу ми говораху, да, ко у њој двадесет дана пробави, тај оздрави ма од какве боље патио. Око цркве и испоснице са заиадие стране су ћелије и собе за путнике. Но сада у њима нема калуђера. У њима живи црквењак, а поп замењује калуђера. Једанпут после подпе седио сам у ћелији и читао, кад ударише клепала. Чисто се тргох, кад зачух клепала. „Зашто то клепа?" упитах. „Нема звона, а време је вечерњу." Дан је био ружан. Наоблачило се са свију страна. Оставих књигу и одох у цркву. Да ли сте били, госпођо, кадгод у каквој пустињи, далеко од свога завичаја, и да ли сте наишавши у тој пустињи на цркву осетили ону чаробну моћ тога места? Малена црква, кандиоца светлуцају. У црквици ван мене никог. Нема тишина. У таквој даљини, у таквој тиши-