Stražilovo

1527

1020

стур и тужно спусти на груди своју лооању. »Нико не зна за њих, па ни за моје име, и кога су год спустили у гроб од ово неколико векова, сваког сам запиткивао и нико се не могаше сетити мога имена а међутим о убогом сиромаху, што га презреног и мученог разапеше на крст —« »0 Христу!» ускликнух ја »0 њему! — уздахну костур — когагод сам иитао, свако је о њему говорио и сећајући се њега мирно је легао у гроб —« »Јер је оп —• ускликнух. ја а стара ме смелост подиђе — проповедао љубав наместо мрзости, благост наместо освете. Он је приноведао друго царство на земљи људима, у којима ће жпвити само као пријатељи и браћа. »Па верујеш ли ти у ту науку његову?« »Како да кажем, то јест« — промуцах ја. »Ха, ха, ха!« — насмеја се грохотом костур — »још није доба за ту науку, још ће сила замењивати право, још ће се свет клањати златному Молоху а глупа гомила војничкому мачу.« »Па ипак,« викнух ја одушевљепо, »ја верујему Бога, у силу ону, која је све ово створила, у његовог сипа, кога на крсту разапеше, јер верујем у вечиту љубав, и светог духа, који ће увек свет изводити па прави нут, који ће му отворити очи те ће се једног дана поклонити оној истини, коју су му отац са неба и син са крста исповедили.« Умукох и пренеражен од свога сопственога гласа погледах на костур: он беше стао крај свога каменог сандука, мач му испао из руке

а у исти мах чух пад нашим главама — то не беше машта! — кор анђеоских гласова где запоја: Слава во вишњих Богу! »Пријатељу«—викну костур —• »ја немам више пужде тумарати по овом свету! Са том вером могу слободно отићи на небо: врата рајска иеће бити затворена од мене. Хвала ти! А за успомену ево ти, ио твојој жељи, моје лобање! Не треба ми! Делог свог века старао сам се, сву сам силу употребљавао само на то, да одржим своје т е л е с н о б н ћ е; у тој сам цељи клао, убијао, дизао величанствене споменике, на којима је мој лик урезан био, али овде иод земљом уверио сам се, како је све то прелазно и краткога века, и да има нешто јаче и силније, нешто, што је вечито, а то је она сила, која све ствара и у своје време руши, сила, која је п меие подигла и са царскога престола у прах и пеиео претворила; даље љубав спојена са њоме, која треба вечито да везује срца људска и она последња, која пам отвара очи, да можемо прве две видити и разумети, коју треба иеговати, поштовати и клањати јој се, а то је — Дух свети.« У исти мах својом сувом коштаном руком откину с врата сопствену лобању и пружи ми је; ја дрекнух и иолетих из гроба напоље. Зора беиге у велико овладала, свет је врвио улицом. Стадох за часак, док се не новратих мало од страха, па онда погледах на гробницу! Она беше земљом покривена. Да ли сам сањао или својим рођеним очима сва та чуда видио, не знам. Али се ипак враћах кући лак и весео, као са крштења. М. Ј. Илијћ.

То је било, сећаш ли се? ире милијун можда лета, Кад још нигде није било ових људи, овог света. Ја сам био сам господар од звериња и од тица, Ти си била, миље моје, моја лепа невестица. И сада се живо сећам на тихотно једно вече: Ти почиваш на мом крилу, а ниже нас Гангес тече. Као стражар тавне ноћи бледи месец тихо сјаје, А прохладни ветар душе са висова Хималаје.

Ои разноси слатки мирис и лелуја косе твоје, А ти снаваш, слатко сањаш, моја ружо, цвеће моје! Око мене никог нема, нити чујем каквог јава, Пебо ћути, земља ћути, све спокојно, мирно спава. Само пегде у даљини чудновати крик се оте, И забруја у тишиии пун ужаса и страхоте . .. Ја сам знао откуд усклик: То бенгалски тигар риче, Или демон оковани подземиога бога виче —

А на чистом, плавом небу бледи месец тихо сјаје И прохладни ветар душе са висова Хималаје.

Војислав.