Stražilovo

Говорило се и шапутало ио селу свашта, а чичаЈода је седио увек код куће, па је опет све знао, шта се о њему говори. Било је добрих и рђавих пријатеља, који су му то дојављивали. Није више ишао у цркву. Ретко си га могао видити, да се надвири над тарабу, од које је главом био виши, и да погледа на сокак. И онда се људи нису могли доста начудити, како је старац дошао чисто Цри у лицу. Умр'о је има томе пет шест година. До смртије уздисао за ритом и оним старим животом. Колико је старо доба волио, толико је мрзио спахију, што је заузео њихов велики рит. Та да им је оставио бар... Ал не, само да им није ископао јарак баш уз село, те не може ни пиле да изађе на излаз. Слутио је неки нов рат. Он га је желио, да нокаже, какво је поштење осрамоћеног Јоце Бродара... Али му се не даде прилика, да опере своју љагу. „Бог да му душу оцрости", говорили су они исти, што су га сумњичили. „Таквог кнеза неће ни наша деца дочекати". Сви су га иснратили до гроба. Што је више времена пролазило од његове смрти, све су га више хвалили. Мији је остало од деде двадесет ланаца земље. Оца није ни запамтио. Умр'о је млад на две године по рођењу Мијину. Земља та била је добра, па добро рађена. Поред ње наследио је Мија од својих сгарих вредноћу и многе обичаје. Домаће предање чувао је педирнуто. Гинуо је за старим временом и старим обичајима. Свога деда-Јоцу поштовао је као свеца. И носио се као деда. Доламе и чојаних чакшира није иикад понео, већ увек кожух ил јанкел и чакшире од сукна, што га је снаш Јела откала, а мајстор Митар, сеоски писмоноша и фарбар, офарбао. 1\,осу додуше није плео у курјуке, али ју је дужу пустио него осталн Сумраковчани. Кад му дође свети Игњатија, крсно име Бродаревих, донеће Мија готово пуна кола рибе чак с Тисе (јер сад је ближе нема) и држаће велику част. Што иначе заштеди — а штедљив је био — то ће тог дана потрошити. Без рибе и резања колача није прошао светац у тој кући. Његове обичаје морали су и други да поштују, да га не би увредили. Попа, кад би купио бир, ил ешкути депутат учитељев и друге општинске порезе, пикад не би пошли за Мијом на таван, јер на његов таван није никад туђа иога згазила, ни слугина. Таки је адет био код његова деде — таки је и код Мије. Држећи се верно старог реда, није се хтео возити на гвозденим осовинама, већ се држао дрвених. Што му је у кућн требало, то је у кући и нро-

изводио. Со и још неке ситнице куповале се. Јело се киселило киселицом, те ни сирћета није морао куповати. Нада све вредноћа је главна црта Бродареве породице. Од вајкада не зна се у тој кући, штајелењост. И најмање чељаде привређује тто нешто. Свака радња мора се лепо и чисто израдити. Ако се камара жита не садене људски, Мија је раздева и лепше садева. Кад је неко приповедао, како се жена и муж код једне њиве препирали, да ли је кошена ил стрижена, приметио је други неко, да је то морало бити код њиве Мије Бродара. У крчму Мија није никад ишао. У опште ретко је куда од куће одлазио осим послом, или у најближи комшилук. Недељом после подие отишао би Мија на рогаљ на диван, да чује, гата је ново. У општинске ствари није се мегаао. Он је човек за послом, нема кад о своме хлебу ту1)у бригу водити, ни сеоске парнице расправљати. Његов покојни деда говорио му је, да се прекрсти од варошке куће. Нудили га његови сељаци, да га бирају за кнеза. Аја, ни осолити се Мија. Што веле: седи код своје куће, води своју бригу и оре своју њиву. На дивану, Био неки јесењи светац, после иодне. Људи се скупили на рогаљ чича-Јове Јовииа на диван, да мало претресају сеоске новости и иолитику. Ту је чича Јова, Мија Бродар, Пера Стојанов, ђока Ердељан, Митар колар, Нера берберин и друге компгије. Разговарало се о овогодишњој жетви. Све је добро родило. „Ех, кад би свака година понелакао ова, па да нас види Бог. Не би било толико сиротиње. Е, али шта ћеш, кад ето ових последњих нет шест годипа не знаш која гора од које. Шта вреди по једна добра на пет рђавих. Па да не осиромашимо. Та осиромашићемо јога горе. Тешко је време дошло, а доћи ће још и теже. Ал ваљда је таква божја воља. . . . тако се вајкао ча-Милован Свиланов. „Није то тако," узе реч мајстор Митар колар. „Било је, хвала Богу, и пре рђавих година, па су нагаи стари опет много боље живили него ми. Памтим ја — био је већ стар човек — и добрих и логаих година, али оваке сиротиње не памтим, а многи сам свет прошао, кад сам био у фандровки. Није, него су иас убиле те силне машине и фабрике. Пара нас је убила, нас сиромашне људе. Коњ не може да се држи са жељезницом, ил с ораћом и вршећом машином. Чизмаш не може тако јефтино да ради као фабрика. Нема посла, мора да ради летииу. Али где ће да ради и летину, кад спахија све ради машином. Не може ни паор човек да добије радње. Надница мала. Ма-