Stražilovo

1583

»Ево, ђурђијо, хоћеш примити прстен?« ђурђија се на њега насмијеши. »Ево, ако хоћеш, прими, па кад зберемо летину, зваћу попа Стијепу, да нас вјенча.« ђурђија пружи руку и узме прстен, па га метне у њедра, а Илија дизке сарук с главе, па се упути својој кући, а кад је био до куће, окрете се и погледа на ливаду, гдје ђурђија жање, а кроз душу му заструја пјесма: „Неранџа је накрај раја расла, На џенем је надносила гране. Ту ми горе три дилбера млада: Једном горе руке до рамена, Другом гори лице до очију, Трећем горе обје очи дрне. Коме горе руке до рамена, Они био остарелу мајку, Коме гори лице до очију, Они гледа жена код мужева, Коме горе обје очи црне, Они љуби злато невјенчано." II. У Смаил-аге Ченгића два су сипа: Рустан и Тахир-бег- Ченгић Нит је вук горег гониоца, пит је Србин већег душмана имао од три крвника, три Ченгића. Присвојише најбољу земљу, ухватише главни друм, подјармише око десет кметова, па кад љето прође, а летина дође, а три Ченгића, као три иустахије, заређају по раји: »Харач, рајо!« А раја мора дати и пошљедњи комад хљеба, што га је за зиму оставила, да јој чељад не скапа од глади, да се шире бегови, да тутун пале, да каву срчу, да питу кувају и да коња јашу. Дође велика колера. Стаде давити и старо и младо, слабо и нејако, а Ченгићи намислили да граде кулу у Блажују под Игманом. Ни кола пе плаћају, већ јадна раја вуче дрвље и камење, све о својој храни и о своме новцу. Сазидаше кулу, што је нема надалеко. Извадитпе јој основ од камена до под кров. Кад је била кула готова, онда Ченгићи позову бегове, своје познанике на част. Јело се и пило три бијела дана. Кад је нрошло три дана, позове Ченгић своје госте, да му разгледају земљу. Обиђоше све кметове, прочастише се свугдје, пише и једоше. Навратише се и у старога Тодора, оца ђурђијина. Изнео је Тодор серџазу пред кланицу у шљивик а бегови посједаше.

Носи Тодор ракију а Турци пију; вуче Тодор кајмак и мед а Турци ију. »А Бога ти, Влаше,« упитаће Ченгић, »је ли ти дорасла шћер.« »Та да опростиш, ага,« одговори Тодор, скрстивши руке на прси, »још је лудо дијете; по васцијели дан иде за козлићима.« »А што је не спремиш мени у конак, да ми носи млијеко?« »Ама, газда, бојим се паса, да је не раздеру.« Ућуташе опет Турци, па пуше своје чибуке. Од некуд несрећа напесе ђурђију. Распустила русу косу, па плетенице уплела са игрмилуцима. Бијела јој кошуља покрива вито тијело, а са десне је стране од доле иодигла мало, да јој се не цијеиа о грању, кад се вуче за козлићима по шуми; пуначка јој нога вири а иа њојзи лаки опанчићи. У руци јој паличица па пред собом гони јарад и козлиће. Кад је угледаше Турци, скаменише се са ђурђијине лепоте, а кад их још ђурђија страшљивим погледом из оног црпог ока погледа, испаде им чибук из уста, сташе се међу собом згледати, а сваком је на лицу нисано било, гато им зажудише пакосне душе. ђурђија не рече ни ријечи, већ са друге стране угони јарад у кланицу, затвори врата, па као без душе одлети низ брдо право у шуму. »А ну, Влаше,« поче Ченгић, »што ти иама слага, да ти је шћер ,још лудо дијете?« »На моју дугау, ага, јоиг је лудо дијете, ма је само негато илахо брзо израсла.« »Сјутра ми је спреми са оканицом млијека.« »Ма немој, добри ага, љубим ти господску руку, како би ти је слао, кад је зазор и срамота; ко ће је онда узети; а на моју дугау, ага, немам никог, већ њу једну.« »Не бенетај толико, већ је сјутра спреми мени у конак. Ако је лијепо спремиш, неће ти бити криво, бићега субагаа над свијем мојијем кметовима; ако ли ми је лијепо ие спремиш, знаћега, шта те чека.« »А иемој, лијепи ага, не руши ми куће из темеља; погазићу образ и погатење пред људима, нит ће ме које звати на братске зборове нит на мугаке договоре.« Не рече Турчин пи бијеле, већ га огатро погледа на са својим беговима оде. Стегну јадии Тодор срце; та да је од камена, мислипт, распало би се. Уђе у кланицу, а ђурђије нема. Оде у кућу