Stražilovo

1585

СТРАЖИЛОВО

1586

али је и тамо нема. Оде више куће па завиче: »ђурђија! 0 ђурђија!« Не доби никаква од:шва. а дрхтави старчев глас разлијегаше се по шуми, бријегу и дољи. Уђе опет у кућу, па се окреће. Завирује у сваки буџак, у пећ, да се није гдје скрила; оде на кланицу, преврну сијепо, али је пигдје нема. Опет оде иза куће па завиче: »ђурђија! 0 ђурђија!« Али од ђурђије не би никаква трага. ћути бријег, ћути доља, а ко знаде за старчеве јаде! Врати се пред кланицу, узе ону серџазу, на којој му душман сјеђаше, па је однесе у собу. У кланици врече козе, нема ђурђије, да им донесе грања, да преко поћ брсте. Изишао Тодор на двор; радио би, али не зна шта, У руци му сјекира, пошао је у шуму, да насијече грања за козе, пајетакоса сјекиром у руци сео на праг од кланице, а иначе набрано чело као да је у ови мах још више бора добило. »Боже и света Богородице, будите ми на помоћи!« Прекрсти се стари Тодор и горко узданувши устаде и нође у шуму, да насијече грања. Кад дође иза куће, опет завиче: »ђурђија! 0 ђурђија!« Застаде још мало, да чује, неће ли се ђурђија одазвати, па кад не доби никаква одзива, пребаци сјекиру преко рамена, па оборивши клонулу главу, спусти се полако низ брдо у шуму. Већ је одавна сунце село, и у мрачно се рухо одела поља и шуме, а брда изгледају у тавној ноћи као страшила, кад се стари Тодор са бременом на леђих вратио кући. Довукао је грање до кланице, па га спустио доле и сјекира оста међу њих, а он сједе на праг, да се мало одмори. А гдје ће јадник да се одмори, кад му мука душу мучи! Врече козе у кланици, а стари Тодор кад се сјети њихове ранитељке, као да му нож прође кроз срце. Скочи горе, па оде иза куће, те стане гледати у ону тавну ноћ, преко шума и долииа. » ђурђиј а! () ђурђиј а!« Али ђурђије нема. И други пут је старац довикивао, али не би ништа. А кад трећи пут довикну, издаде га глас, зар од боли, а пошљедн,е гласове разнио је ветар по тавној ноћи. Да је било кога уз Тодора, видјео би можда

прву сузу, што јадник у своме вијеку пустио. Еј, та боли то јадног старца ! Колико воли своју јединицу, онет би волио, да је сахрани, него да види, да баци свој образ и иоштење бијесном псу под ноге. Врати се Тодор и намири козе, па оде у кућу и наложи мало ватрице на огњишту, те сједе крај ватре и стане премишљати. Не нрође дуго времена, а по двору се пешто шушка, баш као да је какав хрзус. Осјети то Тодор, па изиђе на двор, али не виђе ништа. Стајаше неко вријеме тако, па ће послије довикнути: »ђурђија ! 0 ђурђија !« И још није ни довикнуо, а ђурђија се помоли иза кланице. Блиједа је била а све нешто зазире. »Јесу ли још Турци овдје?« — унита. Не рече јој отац пи ријечи, већ је ухвати за руку и одведе у кућу па затвори врата. »А гдје си била, кад сам те ја довикивао?« »Тамо у шуми, више извора у оној букви.« »Па што се нијеси одазвала,. кад сам те толико довикивао?« »Мислила сам, да су те Турци силили, да ме довикнеш, па да ме њима нредаш.« Оборио Тодор главу а ђурђија гурне у ватру, да свом оцу што за вечеру зготови, Вечераше а ђурђији већ прешао страх, јер видје, да су отишли Турци; па би скоро и да запјева. Та скупљена је летина, за двије три хефте доћи ће Илија по њу, па ће послије слатко уз њега живовати. Та цура га плахо бегенисала. Шути стари Тодор, шути, док ће послије: »ђурђијо! Норуши се наша кућа; изгубих образ нред свијетом«. »А пгго, бабо?« упита ђурђија, а сва иреблијеђе, јер се одмах јаду досјетила. »Тешко мени стару, а још теже теби младој!« »Ма шта је, болан, говори!« »Заповједио ми је бег, да те сјутра опремим њему«. Дикну ђурђија иа се стропошта па креветац, што бјеше крај ватре. Видје стари Тодор своју јединицу, гдје се мучи, што ће образ и поштење изгубити, иа му пођоше горке сузе пиз набрано лице. Лежи ђурђија, па чупа своје косе, а отац јој не умије у помоћ да притече. Ама гдје ће јадпик, кад и сам помоћи треба!