Stražilovo

10 1У

1620

„Мора човек да се задужи, па да пропадне", уздисаше Паја. „Сви ћемо пропасти." „Морамо пропасти", рекоше остали, само је газда Леша ћутао. „Морамо пропасти, ма гата да радимо", понови Паја. „Бадава попа (ту је мислио иоп Милоша) ово и оно. Не помаже ту никаква придика. Придикује ту ваздан, не знам, како смо ми криви својој пропасти. Мене пре негде ухватио, па ми ту ваздан узео замерати и корети ме. Вели: што да толико трошига о свадби? па ово па оно. Па трогаио сам, гато сам морао. Не мозке се осим света." „Јест, хоће поп Милога, хоће", рече неко. „Јест, јест", опет ће Паја, „мегаа се п у оно, гато га се не тиче. Па хтео сам тако, моје је, није љегово. Нека води своју бригу. Вољи је поп Стева — он се у туђе послове не мегаа." „Право има Паја. Ено, како нас осрамоти, цело село, лане о светом Николи. Догали толики гости из других села, а он бага оида узео придиковати, како смо ми оваки и онаки, као да нисмо мирни људи, већ све сами лопови, убојице и пијанци. Вадава, не ваља му посао." Газда Легаа није тако мислио. Он је свога комшију I Гају добро познавао, знао је, загато је пропао, али није хтео нигата да говори, да се коме не замери. Тако се ту претресале и друге ствари и празииле се чагае. Плаћа газда Леша, добио ћеф, да и оп једаред прекардаши. Почело се и певати. Гости су једни одлазили, други долазили. Међу догаљацима био је и срески комесар. Имао је хирогаке чизме с мамузама, жућкасте чакгаире, кратак јесењи капут и мађарски шегаир са иером од дропље. У руци је држао корбач, као символ своје власти. Нагло је угаао, готово утрчао у крчму, па се онда обрнуо на све стране, те је онако преко рамена све прегледао. Кад је уочио газда-Легау, нриступио му је, ухватио га је за раме и добро га продрмавгаи, рекао му је: „Како си, Легао бачи?" на је онда скупио очи и силом се насмешио. „Та ето, добро, Богу хвала, господар комесар", одговори Легаа. „А откуд ти овде? Хоћега и ти да будега лола?" и комесар се громовито засмеја, мислио би, нућиће му срце од смеха. Но ваљда што се нико други није насмејао, понови он своју досетку. „Зар и ти хоћеш да будеш лола?" иа се јога громогласније стаде смејати. Пошто у тој соби није било више никог, с ким

би му његова комесарска част допустила да проговори коју реч, окрете се поносито од чича-Леше, зачкиљи очима и погледа на онога хусара, што је висио на зиду. Јашио је иа бесном хату, који је бегао у највећем трку, а он се с коња сагиба и узима мало дете са земље. Та бравура врло се допадала комесару. Уобразио је, да је и он као тај хусар. Та помисао надимала му је груди неким неопредељеним осећањем иројизма и њему се опет учини, да се земља гиба под његовим ногама. Ал не. . . Он замахне корбачем и уђе у другу собу, која је његову господству управо и одговарала. То је била соба за господу. За столом су седили све познати комесареви: у нрочељу нотарош, до њега с десна кнез, с друге стране ешкут Жива и Ника. Седили су, пили ииво и картали се. Сви се зажарили у образима, само је нотарош као и обично био блед. Та бледоћа давала му је отмен изглед. „Ала солгаја!" кликне комесар и рукује се са сваким срдачно. „Па шта радите?" запита карташе. „Ето картамо се мало, да нас прође време" рече кнез и зевне. „Па примите и мене," рече комесар и седе за карташки сто, па онда увидивши, да је за добро расположење другатва нужна која досетка, рече: „А гато не зовете онај Леша из друге собе та има млого новаца." „Шта зар је чича Легаа у бирту?" заиита кнез. „Ено га тамо, плаћа алвалук, купио једну ливаду — хоће да купи цело село — рече комесар и осмехну се. Кнез и нотарога згледагае се. „Па позови, Живо, чича-Лешу, мало у нагас друштво, да попијемо заједно коју чагау," рече кнез. Жива одмах оде у другу собу. Ту се друштво већ било загрејало. Газда Легаа је заповедао све једнако нове чагае и флаше. Вило је на столу и вина и пива и ракије, шта је ко хтео. Жива пристуни Леши и иазове му добарвече. „А откуд тебе овде, бато? Ја сам дошао већ поодавна, ал те нисам смотрио — морао си доциије доћи. И треба, и треба. Да како ће се човек мало од бриге разонодити ! Врине се човек сиромах, али добром газди, као што си ти, још чегаће пуца глава од бриге. Зар није тако ?" „Та знаш како је, ириљ-Живо, (били су неки пријатељи), мора човек кад и кад и тако. Не мо'ш осим света." „Да, да. Него знага гата, хајде- мало у нагае другатво, ту је у другој соби госиодар потарош и кнез. Зову те, да ноиијете заједно чашу две вина и рекнете коју паметну реч."