Stražilovo

1622

„Та нећу да остављам моједруштво, мрзи ме..." „Е да, не мораш ти тамо дуго остати. Можеш се ти опет вратити у твоје друштво." Чича Деша се опирао. Жива га је звао и вукао за руку. Леига није марио за нотароша. Цео свет се тужи па њега, да је грабљив и непоштен. Али ипак му се учинило, да тај нозив не треба да одбије. Са сваким треба лепо живити. Нотарош је, а он газда човек, па му треба сваки час. Зато се диже и иође с Живом у другу собу. Сви су га радо примили и руковали се с њим. И комесар се још једаред руковао и добро му је иротресао руку. „Жао ми је само, што нисам ире дознао, да је и наш бата у бирту. Волимо ми видити међу собом таква човека: добар газда и разуман човек. Нит у имању ко претежнији нит у савету мудрији од нашег бате..." Сви су климали главом и одобравали су, а нотарош се диже, да наздрави Леши Станимирову. „Живио, вели, наш бата! Чујем, да је опет купио мало земље. Нек му је сретно и берићетно! Дај, Боже, да удвостручи своје имање!" „Дај Боже, дај Боже!" додадоше и други и кудиуше се, а комесар започе доста незграпно „многаја љета." Био му је глас јединствен, много рапавији од раиавог му лида. Друштво му је помагало, како је знало, акад је дошло оно последње — та...., дигао је још мало више нег што је требало и страшно се дерао, а друштво је морало заћутати, јер је нестројност достигла свој врхунац. Комесар је сав црвен са самопоуздањем гледао управо у очи газда-Леши, као да је хтео рећи: шта велиш ? Кнез је плаћао, и то издашно. Знао је он, да Леша нерадо даје новац те је он у изобиљу наручивао свега, што је требало. Али се баћаЛеша разбалаћио. Њему је дочек иоласкао. Ретко је бивао у таквим приликама, где га господа као на крилих носе. И он је заповедао пића, што је особито расположило комесара. Било је већ толико флаша и чаша, да је он већ почео размишљати, шта ће све, док се још боље поднапије, да лупа. Тако се отпоче велико весеље. Сви се раздрагали. Мало, мало, па се пило у здравље чича-Леши. Нотарош је узносио његов ред у кући, други су уздизали вредноћу његових синова и газдалук му, На њега, веле, треба сваки паор да се угледа. Кад се већ поднапили и винце удари у лице, онда диже Жива ешкут чашу" опет у здравље чаЛешино. „Он је, вели, наш човек, и бадава га она друга иартаја себи присваја. Та зиам ја, неће наш бата

изневерити кнеза и господара нотароша. Добро су они њега увек назили. Је л' тако, бато?" Ту се Леша уозбиљи. Тај разговор немило га је дирнуо. Баш напротив, он не мари ову општину, а за противну партају већ је ночео кортешовати. Својој родбини казао је, да гласају за грк-Соврине кметове. Ал све је то тајом ишло. Он је газда човек, па неће ником да се замери. Велико је имање, многе камаре и стаје, па склони Боже.. . „Та ја, каз'ти (ту је реч често употребљавао у говору, особито кад се напије), нећу каз'ти ни овамо ни онамо. Мени је добра и једна и друга страна. Нећу ја ни с ким да се мразим. Куд сав народ каз'ти, тамо ћу и ја." Очигледно је чича Леша био у великој неприлици. „Е да, знамо ми бату. Да ко ће, ако нећеш ти? Ми се у тебе највише уздамо. А неће ни теби бити лоше. Не сме те заболети глава. Твоје волове никад неће горник ухватити у кукурузима, ни овце на житу у пролеће. Знамо ми гледати кроз прсте. Та ти најбоље знаш. Шта ти је досад од нас фалило.. ." Ту би већ имао газда Леша нешто да примети. А нису ли му одвели коња у варошку кућу, што је мало заишао у туђ кукуруз? Само да га срамоте. Па то није било случајно, већ баш у пркос. И томе је највитпе крив исти ешкут Ника. Хоће да тера неку пизму. А гле сад како је увукао 'реп! Али шта ће сад то да заподире. Нек га ђаво носи. Уместо да то примети, пронашао је за спасоносније, да извади црвену мараму и да убрише њоме још црвенији свој нос. Нотарош није имао на то ништа да каже, већ је само пружио руку газда-Леши, да се рукује. Газда Леша, кадје то видио, јошјегоре поцрвенио. Дошао је у теснац. Није хтео да се рукује с нотарошем, јер је врло добро знао, шта ће то да значи, а образ му је једва могао поднети, да одбије ту господску белу руку. Зато се и опег лати мараме, да би избегао руковање. Бајаги држи мараму, па не може да пружи руку. Наступила је пауза. Нотарош се паштио, да сачува на лицу израз равнодушности, али се опет видио на њему душевни немир. Још веће се неспокојство огедало на лицу кнеза Иве. Са чела му се котрљале крупне капље зноја. ћутао је и суморно је гледао у Лешу. Није хтео ни да се обазре на осмејивања намигуше бирташице, коју је иначе врло радо гледао. Она га ногледа погледом пуним иребацивања и залуни љутито врата за собом. ћутање је све непријатно дирало. Сви су га желили прекинути, али пису знали како.