Stražilovo

1681

СТРАЖИЛОВО

1682

Створио се венад од светлих дветова, Бенац земне славе, небеско знамење. Погдекоја иушка чује с' из даљина, Чија је — не зна се, нико не разбира; Ногдекоји усклик продре из планина, Ту су близу вуци, то је глас пастира. Више Скадра магла страховита, врана, Диже се и шири на оба језера, Новетарце мало од острошких страна Срета је, враћа је и у море тера. Покрај Зете реке, све ближе и ближе, Примиче се нека тутњавина јака, Табор за табором турске војске стиже, На њих мотри стража озго с камењака. Жубор је све већи — од оружја звека Блед месец залази за Ловћен за гору, Свак се хитро спрема, крвав се дан чека, Исток побелио, наглашује зору. Еао бујна, летња киша, Штоно груне из облака; Тако паде са Грахова Једна чета од јунака.

Где се општа срећа зида, Сваки лети да помогне, Целу ноћ су путовали, Да се браћи не одоцне, Весеље је међу њима, Гадују се они боју, Ка' синови мале Шпарте Сваки љуби земљу своју. Када се зора, с ружичним прстима, подиже горе, Хитро с постеље своје устаде мили син Улисов; Обучен рухом обеси бритку о раме сабљу, Притегну брзо под своја стопала обућу згодну; Па онда ступи из свог шатора бозканством украшен, Па јасним и звонким заповеди гласом својима млађим, Да на збор зову коврчасте косе Ахајце дичне. Гласно викнуше они и брзо ћви се слетише; Кад се скупише и тесно један до другог сташе, С убојним копљем у десној руци он ступа к њима. Дивно га обасја небеска светлост — он само рече: Грозни варвари — руше државе, робе народе, Газе слободу — ено их, ено! — напред, јунаци! , љ. п. н.

МИЈА БРОДАР.

шш 1 11опа и учитељ, ' дмах до школе био је стан младога попе ^ сеоског Милоша Путниковог. По неуредности могао би путник одмах погодити, да је то или кућа каквога газде нропалице или зграда црквене општине Сумраковачке или каква забатаљена комора. Леп на забату почео отпадати, зидови пола порушени, капија се најерила према истоку, а кров изгледа као забућена глава какве Сумраковачке пијанице. То је дакле требала бити парохијска кућа. Поп Милош се у њу уселио пре две године дана, кад су га свега света славни Сумраковчани изабрали за пону. Кад се у њу уселио (сеоском боктеру, који је до доласка новога иопе ту под киријом седио, славна општина свечано је отказала стан) онда је неред њен био у најленшем цвету. У авлији и у башти била је читава шума кукуте, бикова, штира, дикице а нашла би се и по која племенита коприва. Додуше није се никад догодило, да се у том шумарку изгубило које дете боктерово, ал живина кад се у бурјам завуче, била је сигурна и од копца и од људске руке.

II Р И II О В Е Т К А И 3 Б А II А Т А. НАПИСАО МИЛУТИН ЈАКШИТ. (Наставак.) Кућа је сва била разривена од пацова, и ударала је на неку плесан. Много је труда стало поп-Милогаа, док није мало у ред дотерао башту и авлију, и кућу изнутра поправио. С поља је додупге изгледала као и пре, ал ноп Милош није знао шта друго радити, јер није имао новаца, да купи кућу, а згоднијег стана није око цркве ни било. Ни у његовој духовној башти, у стаду његову, није много боље изгледало. И ту је бујао свакојаки коров, што се зове: лењост, завист, крађа, раскош, лаж, а сав тај коров ницаше из плодне њиве незнања. Поп Милош је био родом из вароши. Љубав према свом народу довела га је и руководила га је на сваком кораку његова живота. Сумраковчани су га из почетка са неноверењем гледали. Није им се допадао. Пио је то сасвим друкчији попа, него њихови стари попови п. пр. поп Трива и поп Ника, па ето и поп Стева. Он није никад хтео осгати на свечарству, већ иререже колач, па кући. А стари попови ! Пристану они лепо са сваким, и једу с њима, и пију и играју па и иапију се, као људи.