Stražilovo

1763

СТРАЖИЛОВО

1764

отидох командиру Димитрију Димитријевићу и тамо, које с 1бим у разговору, које у дремању, проведох делу ноћ. Освану кобни 7. Новембар. На непријатељском вису радило се живо. Војници су ишли и тамо и амо. На нашим се висовима чиниле последње припреме, које беху потребне за одбрану и отнор, о који би се скрхала непријатељска моћ. Не потраја дуго и борба се поново отпоче. Наш и војници не беху још потпуно вични новим пушкама Маузер-Кокиног система, које врло далеко бију, те тако пребацују непријатеља, кад се приближи, ако се не нишани тачно по пропису. Бугари су то приметили и гледали су да се приближе и тим подвуку под лет куршумов, јер су тим били изложени много мањим губитцима. Са нашег виса није се одмах ни нриметило, да се једно одељење Бугара подвукло до самог подножја брда; а други су пуцали са својих позиција. Тек уједанпут створило се пред нама. Ово је било тако изненада, да смо се морали повући са првог виса. Први батаљон нашега пука, који је био на једиом вису за нама, чекао је, док нисмо напустили вис и тада је осуо јаку ватру. Али то све беше узалуд. Непријатељски нападај био је тако силан, да се морало новлачити. Притом ваља имати још на уму, да је код нас била та погрешка, што се у помоћ слао све батаљон по батаљон, а никад већа трупа, која би могла повратити дух измученим и малаксалим борцима, који су с дана у дан, без измене, ступали у борбу, који нису имали хране, који пису имали огрева ни честита одела, које је био студен ветар и снег, који морадоше сисати снег, јер не беше воде, којих беше тако мало на броју — па зар се може још ко и усудити да пребаци тим јадним људима, што су изнурени напослетку морали клонути духом?! Да, да, госпођо, лако је седити у топлој соби, пушити и ттити каву, или читати поред топле пећи којекакве новинарске извештаје, иа само замерати и осуђивати. Нашто да продужавам опис саме битке ? Можете и сами замислити, каква је била. Непријатељској навали није се могло одолети. Битка је била изгубљена, с.рамота српском имену нанета. Ко да вам опише, госттођо, осећање у потучене војске. Скупљасмо се, јер бесмо раштркани. „Јеси ли жив?" „Жив сам" — то беше све, што је један другом говорио. Сваком у очима беху сузе, али сузе срџбе, гњева. Ни иајвећем душманину не бих желио онаквог расположења. Знате ли, госпођо, шта

то значи потучена војска ? Знате ли, шта то значи, када и војска зна, да није морала бити потучена, па је погрешком других подлегла? Страшни су то тренутци. Свако је пушку стегао у руку, да вам се чини, пушка ће се распрснути у рукама. Много њих стојали су иаслоњени на нушку а били су замишљени; тек наједаред видите; где очи севну, глава се подигне горе, а рука тресне пушком о онај пусти камен. Разуме се, да је и ту, као и свугде, било и таквих, који су хвалили бога што је прошло, па како било да било. Али где нема и таквих? Ето вам, госпођо, у неколико слабих, врло непотпуних цртица вишедневне борбе на Сливници. Носле битке на Сливници остављасмо једно за другим места. Иаде Драгоман, паде Цариброд, паде и Пирот. То је била Пирова победа. Бугари је скупе платише. Али су за то гледали да се наплате на јадном Пиротском и околном становништву. Окаљаше свој образ. Показали се као варвари, као грабљиве тичурине, које даве невине тичиће. Али просто им било! То није чинио цео бугарски народ, него грабљиви отимачи, подбодени покварени људи, којих има свугде. Једно вече у Београду стојао сам на прозору. Преко од мога стана ттред маленом кафаницом, иод зеленим дрвећем, седило је мпого света. Под мојим прозорима шетали се многи, уживајући у лепом вечеру. Разноврсни гласови допирали су до мене. Жагор беше велики. И одједном нестаде жагора. Све ућута. Шетачи исттод мојих прозора застадоше, јер пред маленом кафаницом отпочеше народни певачи и свирачи песму, која је сваком пресекла разговор. Песма беше иримитивна, проста, али згодна да покаже народно мишљење о рату српско-бугарском. Пушка пуца каио ватра жива Те војиика у чело целива. Сина куршум, а зуји граната Сад се бију два рођена брата. Ој, брате мој! На Сливници увенуло цвеће, Мајка сина више видит' неће. Ој Сливницо проклета гробницо! Миоге ли си сеје расплакала, Младе љубе у црно завила, Саморане мајке оставила! Не зарумене ли нам се лица, госпођо, од стида, кад се сетимо Сливнице? Не обузму ли нас тако разноврсне мисли, кад се сетимо погинулих, кад се сетимо тога рата и његовог свршетка? Не потекоше ли мпогој Српкињи сузе, кад је угледала оне бедне рањенике, који остадопте богаљи, а не знају ни сами зашто? Не потекоше ли многој Српкињи сузе,