Stražilovo

1785

су Суботићеве драме биле добродошла принова репертоару наших народних позоришта у Београду, Н. Саду и Загребу, да су оне биле згодна замена погдекојој драми Стерије Поповића, временом и духом већ застарелој, а врх свега да су драме и те силно будиле успаване духове сликама и споменима из народне прошлости, крепиле и освежавале народ наш, да не клоне у борби за садањост. Приповетке Суботићеве црпљене су из нашега друштвеног и историјскога живота и ако их не меримо мерилом данашње српске белетристике, заузимаће оне угледно место у историји развитка наше забавне књижевности. Над беседама тако лепорекога и умнога говорника, као што беше Суботић, у многим фазама свога јавнога, књижевнога и политичкога рада, над његовим језгровитим критичким и научним расправама изрећи ће неумитна књижевна историја свој праведни суд и уврстиће их без сваке сумње међу најврсније производе од оте врсте, гато их је било досада у иашој књижевности. Еогод зна, колики је утицај старијих књижевних радина на садагањост, на народ, који чита, на млађе књижевне снаге, које ничу из тога народа— тај мора зажелити, да се ј ош у ове данекојеод наш их књ ижевних друштава лати тога лепога, тога родољубивога посла, те да, ма то било о т р о ш к у н а р о д н и х п р и л о г а, н а с т а в и издавање зборникаСуботићевих дела као заслужнога песникаи књижевник а н а р о д н о г а — т а м о г д е г а ј е о н п р екинуо, те да покољење, које сада живи, црпе из тих дела сласт и уживања, која леже у делима гепија, а да се уједно напаја и народним духом, у коме је најјача залога нашег даљег српскога живота и рада. Данас сутра је педесет година, када је увенчаии песник наш године 1838. у песми својој »Срисгву« обратио се народу своме овим значајним речима: „11 на крају мога плова Кад се парус савије, Кад ме компас изневери И барка се разбије, Ако видим цветајућу Смешити се надежду

1786

II будућпост у тријумфа Облачити одежду: У једном ћу клику цјео Живот мој изданути, II с најлепшим лире слогом Облаку се дигнути; Нит ћу нрестат' кроз светова Милионе певати Лиру сраску у руке ћу Саздатеља предати. („Босиље" стр. 28). И родољубиви песник остануо је за целог века веран овоме светом завету свом — иевао је роду и народу, док није усуд пресекао жице на умилној лири, на једрим гуслама његовим. А ви, млађа браћо моја, вредни и честити чланови друштва нагаега »Кола младих Срба«, који смо се ухватили у сложно и братско коло, да овде на овом класичном земљишту у туђем великом свету негујемо сласт нашег милога материнскога језика, да се братским дружењем одржавамо вазда свежи и будни у оиоме, што нам заноси срце и душу чаробним миљем, што нас соколи, да се развијамо у нашем срнском народном духу — заветујмо се исто тако у овом свечаном тренутку, када славимо спомен тако заслужног срнскога народног песника и књижевника — као гато се тај песник и књижевиик заветовао у пролећу живота свога: да ћемо као и он род свој жарко љубити, да ћемо, док смо и где год будемо били, за род свој радити, догод нас траје мугака снага нагаа. Химна српскога родољубља песниковога дочекала пас је, кад смо коракнули у живот: српске мајке нагае училе су нас да певамо поносито: Ја сам Србин — срнски син, Име м' Радивој; Први ми је завет тај: С Српством падај, стој! Нека нам глас те химне заноснога родољубља буде глас вазда будне савести наше, да смо дужни да радимо, да војујемо за бол^у будућност, за сретније дане српскога рода од »Пеште — дажд' до Черне Горе«. Слава песнику и књижевнику Јовану Суботићу и данас и довека! с. 15. н.

СТРАЖИ.ЛОВО