Stražilovo

БР. 1.

СТРАЖИЛОВО

сваки видити, кад прочита његову песму о првом устанку на дахије, кад прочита и иначе ма коју од његових. Но има једна згодица из његова живота, која га карактерише не само као песника-него и као јунака, не само као песника него и као човека, који је умео браћу склонити не само песмом него и делом, који, »што каже ином, хоће и сам својим да потврди чином.« Једном у Бадовинцима, нрича песник »Србијаике,« за време првога српскога устанка, пред Луком Лазаревићем, Шабачким комапдантом, и пред свима другима старешинама рече Филип Луци: »Господару, не старај се, како да одбијемо Босанске Турке; него дај мени, да скупим стотину слепаца, па нам дај сваком по неука ждрепца, а у руке сабље; и напутите на нас турску војску. Ви пак окати хајдете за нама, да видите, шта ће од нас бити. Нека од нас буде што Бог да, само да и ми паше јунаштво учинимо, па макар пропали сви до једнога! Доста певамо чудеса и витештва, те дражимо браћу на погибију. Него да докажемо, да је и нама слатко умрети тако славном смрћу!« — Лука се на то грохотом насмеје, а војска се сва овесели и охрабри. »Еад слеп ово жели и овако говори, шта је остало за нас окате?« помислио је свак у себи. Филип се родио године 1767. у селу Трнави, у Зворничкој нахији. Вишњићем се прозвао по матери, којој је било, додуше, име Марија, али је прозвали Вишња. После очеве смрти мати му се преуда у село Међаше близу Бељине. Ту у осмој години ослепи он од богиња. Као слепац брзо научи гудити, и певао је уз гусле разне песме, коју је где чуо, а примао је, гдегод је коју чуо. У австријском рату 1787. удари велика песрећа на кућу и стричеве Филипове у Трнави. Турци се косну образа једне његове стрине. Стричеви то опазе, те једнога Турчина убију, а другога обесе уларем с његова коња о шљиву. Зато после умру на мукама у Зворнику три Филипова стрица и један брат од стрица. Како је Филии за то време живио, не зна се; али може се знати, колико је ова крвничка сила распаљивала у њему мржње спрам Турака. Та неодољива мржња поткрепљена песничким даром, који је још за ране младости своје показивао, и жестоком љубављу, која је пламтила у грудима његовима нрема свом Српству, - направи од слепца револуцијоиара,

направи га славним песником свога народа, да му се ево и данас слави спомен као правога великана и славиће му се,догод се буде умело признавати сваком своје. У тридесетпрвој години ожени се девојком Настом из села Мртвице. И њу су обично звали Бела. С њом изроди леп пород, шесторо деце, од којих је 1817. било живо само двоје, Ранко и Милица. До првих година овога деветнаестога века, каже Милићевић, (а но њему пајвише података о животу Филинову и пишем), певао је ВишI њић само старе несме и старе јунаке, само оно, што је чуо од других. Сам ништа није смео да спева. Кад букну 1804. у Шумадији српски устанак, допреше гласи о новим бојевима и иреко Дрине. Кад Филип чу о новим захтевима српскога народа, о старим правима српске отаџбине, ули се у душу његову неки живототворни дах. »Од стариие окрете оп умне очи своје на садашњост и на будућност Србије, на све оно, што из тога може да изађе, — и струне његове сташе пратити песме, какве никад ничије гусле дотле нису иратиле. »Филип је разабирао за сваки и најмањи случај, за сваку личпост; где је шта било; ко је шта урадио; како и кад; па тек кад се о свем добро известио, махнуо је тананим гудалом и из његових уста полила се прва оиа дивотна песма 11 о ч е т ак б у н е п р о т и в д ах и ј а.*) »После је ишла све песма иза песме, лепша иза лепше, новија иза новије. Оне су све накит нашим народним песмама: све су смиље и босиље за гробове палих витезова, али се нама чини (вели Милићевић) она најдивнија, где Филип тера вране гавранове, да Кулиновој кади кажу последњу судбину Турства на земљи отетој, на светој земљи наших прадедова.« Филип је путовао по многим српским крајевима; пропутовао је скоро целу Србију у накрст. Певао је пред многим српским војво*) Почиње овако : Кад се пгкаше ио лем. По Србији земљом да $^/фпе Јр* 1'Лг\ И да друга настане ( ГП1 Ту кнезови нису ради^4к1;г Ј Ј Нит су ради Турци Већ је рада сиротиња Која глобе давати не мож ^ чЈ'5 4 *'' Ни трпити турскога зулума, и т. д.