Stražilovo

6

ОТРАЖИЛОВО

у невреме собу, не би имало смисла. Шта ли би свет тек онда говорио, а можда би и он коју додао. Знам ја то. Па ипак овако не може остати, ако нисам рад да нолудим. Чини ми се, да и сад понешто лудо бубнем у разговору. Али шта је то ? Канда неко овамо долази? Чујем, да пеко иде! Дај да се за времена склоним. (На прстима журно прилази вратима с поља, отвори их и судари се са Продапом Комарцем, берберином). Еомарац (брзо улазећи). Слава Господу! Али сам се и журио! Иптао сам устопце за вама. Максим (шапуће). ЈГакше, за Бога! (себи). Нисам рад, да нас Марта затекне овде. Комарац. Нисам имао кад да вам јуче јавим, а управо, нисам ни стићи могао: целу самварошобишао тумарајући од куће до куће, од дућана до дућана, од магазе до магазе, па сам се тако — ето — и задоцнио овде. Максим (себи). Ђаво да га носи! Заборавио сам, да је глув. Еомарац. Послали су ме наши да вам јавим, да ће се данас држати збор у кафани код „Спаваћивог лава". Максим (гаапуће). ЈГакше, лакше, брате! Какав збор ? Комарац. Све се партије сложиле, да изјаве неповерење посланику, јср није како ваља бранио на скуџштини народ. Наши су ме послали к вама: иди, веле, и кажи мајстор-Макси, да не одоцни. Крајње је време, да с<ј опростимо господе. Максим (радосно). Шта велиш, брате? Зар да их више никако не буде? Еомарац. Ниједног више! Тако смо се сложили. Максим. Иа баш да се сасвим иселе из ове вароши? Еомарац (досгојанствено). Из целе Србије. Максим. Врло добро, врло добро! (себи) Вар ћу се и ја на тако јевтин начин опростити овога мога Еомарац. Па народ да узме власт у своје руке. Зашто, вели, и ми не би могли сами себи еудити? Максим. Врло добро, врло добро. Еомарац. На шта је? Хоћемо ли ићи? Максим. Одмах, одмах. (себи). Изгледа, као да ми и сам Бог иде на руку. (гласно). Сад ћу одмах. (нрилази другим вратима). Еомарац: Ама куда ћете ? Максим. (важно). Да се опростим с Мартом. Еомарац. Шта имате да се опраштате ? Неће ту бнти ничега страшног. Казаћемо, шта желимо, па ћемо то ставити и наиисмено и послати у Београд министрима, да учине по жељи народа. Нема ту ничега' страшног.

Максим. Али ипак, ипак, ако чују — а особито пандури. Није то шала, брате! Лебац им се узима. (Полази, у исти мах с пол>а се врата брзо отварају и унутра рупе: Филип Суша, Никола Бећар, Дујан Просек.) Ннкола. До врага! Који вам је ђаво те се тако гурате? Умало се нис-ам заглавио на вратима. (хуче бришући се). Свега ме зној облио. Џаба ти било и те партаје! Филии (себи). И овај брица увек мора нрви да уграби . . . Истина сложили смо се, али тек! . . . Максим. Које добро? Изволите сести. Никола (дувајући и бришући зној). Не могу да говорим, толико сам се задувао ! Послали су ме иагаи, да вам кажем . . . Бага јака припека! Филит. И мене опет нагаи. Дујан И мене Еомарац. Ја сам већ у име нагаих нозвао мај- . сгор-Максу као наптег човека и он је обећао. Филии (себи) Проклети брица! Никола (дувајући). Иа свеједно сад, и онако смо се сложили да заједнички бранимо права. Дцјан. Да огласимо слободу Еомарац. Да збацимо посланика. Максим. Да се отресемо господе. Дујан. (Максиму). Ко ти је токазао? Максим, (зачуђено). Па мајстор Продаи. Филиа (заједљиво). И овај брица увек понегато крупно слаже. Никола (полазећи). Та прекинимо сада свађу! Тамо ћемо се споразумети — напред! . . . Бага јака припека! Сви (вичу). Напред, напред! (Рупе на врата тако, да Никола остане у средини те га, гурајући се, избаце напоље). Марта (улазећи кроз друга врата). Шта је то? Каква је то ларма и вика у Драгомировој соби? Чекај да видим (прилази прозору). Гле! Максим са некаквим људима! Откуда он овде и куда ће? Чекај да га зовнем. (виче) Максиме, хеј Максиме! Не чује, оде! Али гата ће то бити ? Цела се варош негато устумарала а и Драгомир (гледа у кревет) канда ноћас није био код куће! Ево кревет стоји усиремљен, кас гато је и био, а и обућу је обично остављао пред вратима, како не бих улазила изјутра у собу да га будим. Јутрос сам рано догала и нисам их нашла, куцала сам на врата а затим и унутра угала, али иикога не затекох. Никада досада није ноћу остајао, увек је уредно кући долазио и одатле игаао у канцеларију на дужност, а сада — ето изостао. Мора да је нека светковина у варогаи, јер се цео свет нешто устумарао. Ах, све бих ја то знала, али ме јутрос Савета збуни приповедајући којекакве новости, и ту од ње чух, да ће Драгомир да се