Stražilovo

СТРАЖИОВО ВЛАСНИК И УРЕДНИК ЈОВАН ГРЧИћ.

БРОЈ 4.

У НОВОМ САДУ 22. ЈАНУАРА 1887.

ГОД. III.

ИЗ НИЧЕГА. ПРИПОВЕТКА 0 ПРОПАДАЉУ НАШИХ СЕЉАКА. ОД МИТЕ ЖИВКОВИЋА. (Наотавак.)

III. Ч у д о. слка бејаше сироче. Мати јој својим животом ћеркин живот искупила. Отац јој је служио код Аксе; незгодио стрмекнуо с високе камаре житне и на месту остао мртав. Акса био добра срца те бога ради примио се нејаке Јелке. Плаћао баба-Тиии — пиљарици — те је одржала Јелку. Кад Јелки било дванаест година, узео је, да му прекодан ради по кући, а што је заслуживала, остављао јој на страну, да има коју мраку, ако јој се кад јави прилика; баба-Тини је плаћао, нек се чини. да и Јелка има своје куће. Јелки је већ седампаест и изашла красна девојка, здрава и лепа а вредна као црв . . . Сутрадан по вашару дошла Јелка кући у вече. Баба Тина прибира у кухињи зелен за сутрашњу пијацу. »А што не упалиш свећу?« кара је Јелка. »Већ је мрак, а ти бодеш очи.« »Скоро сам готова па што да трошим свећу?« одговара баба. »Е већ како знаш.« И Јелка уђе у собу, запали свећу, нађе шав па стаде пгати; тек у то доба је доспевала да и себи што уради. »Ја одох до Воргиних, Јелка!« довикне јој баба Тина, кад је свршила посао у кухињи. »Можда ћу се задржати, па пемој да се скитараш, већ чувај кућу!«

»Добро, добро!« одзива се Јелка па настави за себе: »Е баш је та баба Тина — ја да се скитарам! А овамо зна, да ме и недељом мрзи у коло отићи, једно што немам другарица, а друго пгго ме сироту нико и не гледа. Она мисли, Ја сам као она па не могу места згрејати! -— И враг би је њен знао, куд све тумара! Ни часа се не може скрасити код куће. Па како онда и да не износи свет на њу свашта? Све ти она има да шурује и с људима и са жепама. Сваког ђавола зна. Ако хоћеш да обаје наступ, обајаће га; ако коме треба какав мелем, саставиће га; ако треба лек, скуваће га. Па богме и заслужи лену крајцару! — Само не могу да верујем оној Силбашкој Јуци. Вели ми: баба Тина зна и отрове! Страх ме и помислити! Све је то ваљда отуд, што никад није сита новаца. Чини ми се, кадра би била за повце све учинити. Не знам само, коме тече, кад нема ни кучета ни мачета.« Врата се отворише. Како се Јелка замнслила, пије ни чула на пољу ход. Она трже очи. На вратих сгоји — Дурут. Испаде јој игла из руке. »Добар вече, Јелка! Видим те кроз прозор саму па уђем,« извињује се он. »Како сам се тргла! Него чудо ми — зар те нису затворили?« искрено га пита Јелка. »Зар мене? Волио бих тога видити, који ће по мене доћи, да ме затвори.« и севао је очима. Дурут је оштећеним иродавцима подмирио