Stražilovo

\7 Ј-

је сваки Србин већ са мајчиним млеком посисао сву мудрост фиЈголошку. Ја бих рекао, да је време већ и код нас ту, да се сваки Цржи својега посла. 17.) Г. С. Лекић у својим „Примерима за лат. облике" II. стр. 1. вели: „ Предикат може бити који номен са споном или само вербум" н. п. РЛа е«1; го1;ипс1а. Овде г. ЈГекић мисли, да је е,« 1 гоигпДа предикат, а ја мислим, да је граматички иредикат само гоШпс1а. За ове ствари вели Миклошић у својој синтакси: I)(;г потша^у Бегегсћле! Гегпег с!анјеш§е, луаа <]ш'ећ Дав уогБппг евзе (зШтте к :с, вм, г.п.д) ићегћаир!; (1игсћ сИе „вет, луегс1еп, •"•ини-ћен. ће188еп" 1к'хе1е11П1'1н1си уегћа тп с!ет вићјес!; ак паћеге БебИттипд тег1зшк1еп >У1гс! иш! Лав тап ип§'епаи 1111!; с!ет аи8 с!ег 1о§1к епНећпкеп аи8с1гиске ргаесПса!: 1зе2е1с1те1;. Д^тг луегс1еп уот §гатта118сћеп ргаесћса! геЛеп ип.4 с1агип1;ег 111 <Јет ва^ге „Сугив арре11а1п8 ез!; гех" пиг гех уег^ећеп, аћтуе^сћепс! уот 1о§1кег, с1ег <1агип1ег аПев 11111 ашпаћте уоп СугШ 1)0Д'гсм11. Ово се истиаа не тиче „Бранича српскога језика", али може служити онима за равнање, који предају српски језик а и друге језике. 18.) Г. С. Лекић вели у својим „Примерима за лат. облике" II. стр. 143., да је од сат множина саЛе и вели да значи се11а. Се11а мислим да је чаурица, ћелица, окце, а сат се зове & уш , немачки сПо Л\ г а1)е. Али овде је главно да кажем, да сат нема у плуралу са%е. СаИе је засебна збирна именица и није плурал од сат. Сат гласи ст. слов. сђтт ,. Ево како је Вук превео у 24 глави 42 ст. од Луке: Онн а;е ддшл н:ши' рнсм пеуенн у.лсп, н отт. ст.уедђ сћтт .: А они даше комад рибе печене, и меда у с ату. Са%е гласи ст. слов. ст>тн1е: вт.уелл сч.дт.ло г.мстт. с т. т н № о шеетн жглт., н сљнроччш!. деждштое СТ.ТНН; нстгкжшгн. Стар. словенском облику егтнге одговара саће потпуно и види се јасно, да је збирна именица, а осим тога види се то и у Вукову речнику. 19.) Г. С. Лекић у својим „Иримерима за лат. облике" I. стр. 211. пише њежност. Ова је реч по свој прилици ушла из руских књига у наш, али је ипак можемо употребљавати, јер на њој нема ништа, што би се противило српском језику, а мени није позната друга народна реч, којом би могли заменити њежност. Само држим, да би требао онај,

ОЦЕНЕ И „ОТАЏБИПА". Књижевност, наука, друштвени живот. Свеска за јануар 1887. Власник и уредник Владаи ЂорђевиЛ. Година пета, књига XV., свеска 58., страна 159. У Београду. Дена годишња (12 све-

који пише источним говором, да пише нежност, а не њежност, јер у ст. слов. има т. у речи н т. :к 1. н т., а и Руси пишу н ћ ж н о с т б, н ћ ж н и п. Са овом су речју по свој прилици једнога корена и ове српске речи: нега, неговати, нанеговати, аонеговати, које у јужном говору гласе: њега, његовати, нањеговати, аоњеговати. 20.) Г. С. Лекић у својим „Примерима за лат. облике" II. стр. 327. вели: зеленити се ујгеге. Ушто не каже се сриски зеленити се, него зеленети или зеленети се, али је доста и само зеленети без с«, да се каже оно шго значи У1геге. Зеленети знати §типеп: трава зелени, а зеленити значи §гип 1агћеи и има транзитивно значење. Жутети значи §еЊ луег(1<т1. Бранко каже: Лисје жути веће по дрвећу. Жутети и без се има пасивно значење. Сви глаголи треће врсте другога раздела имају пасивно значење, ако могу и у четврту врс/гу ићи, те онда по четвртој врсти имају транзитивно значење. Тако жутети — као што сам казао — значи ^еЊ лтсгДеп, а жутити значи §еЊеп, ^еЊ 1агћеп. Тако и белети значи луе188 луегс1еп, а белити н. п. платно, МеГсћеп. Уггеге дакле не каже се зеленити се, него зеленети или зеленети се. 21.) Г. С. Лекић у својим „Примерима за лат. облике" II. стр. 241. вели: „Многа смо зла морали у нашем животу претрпети". Ово се каже српски: „Многа смо зла. мораали у свом животу претрпети," Заменица свој замењује други падеж за нрипадање подмету, био подмет које му драго лице и стајао у множини или у једнини н. п. да ми своје коње одморимо; брзо своје коње оттремајте; слави Марко свога светитеља. Тако је и у ст. слов. језику, н. п. не нскоусншн госнодј богд скогего мат. 4. 7; она ;ке лкшс остл11л1.н1л 1и)()д1;.лј. ii 0т1.1|л с к 0 16 г 0 по 1!№м1. ндостл мат. 4. 22; укгн отцд скогего н мдтерк н кт.7 ,110кпшн !1СК(}|.111ллго ско !его гако н сдмт. са- мат. 19.19. Г. С. Лекић греши на више места, што се тиче овога. Тако и на сгр. 293. у истој књизи вели: „Често не слушамо наше пријатеље, и ако најбоље савете. дају." II овде би ваљало да је казао: Често не слушамо својих иријатеља, и ако најбоље савете дају." Као што се из овога примера види, овде се у овој реченици спотакао г. С. Лекић о две приличне погрешке. ; 1Н © С Т. ПРИКАЗИ. зака) 8 фор., погодишња 4 фор., четвртгодишња 2 фор. ав. вр. Ви сте зацело били сви у прилици, да сте поуздано чули, да вам је напрасно умрво мио друг и