Stražilovo

бр. 6.

СТРАЖИЛОВО

93

ваљан пријатељ, те сте се с тужпим срцем приклоиили неизбежном ако и немилом чину судбине. Но знате онда и то, како вам је било око срца, кад сте, из почетка неизвесно а за тим све поузданије, чули, да није умрво, већ је био само тешко болестан, и кад сте га на нослетку жива и здрава ггред собом видили. Тако је било и мени а са мном заједно и многима, кад смо сазнали, да је часопис „Отаџбина" престао, и сад, да поново излази. Ми га ево поздрављамо с радосним срцем и желимо му, да буде сталнијег здравља и боље среће. Нема сумње, да ће „Отаџбина" набрзо освојити земљиште, које је већ било њено, тим већма можда, што је у свој програм примила и политику. Нолитика је велика полуга, особито у Србији, где је политизирање тако исто важан посао, као и стручно занимање, позив појединих људи. И велики месечни часописи напреднијих народа узеше у свој програм политику, те у рубрици „Политички преглед" цртају кратко и јасно све важније догађаје. Да богме, да се „Отаџбина" не може упустити у бескрајне политичке дискусије и полемике акутног карактера; њојзи је важнији задатак, да свршени политички чин критички посматра, особито пак, да историјско-политичке догађаје, ако и најновијег датума, прагматички нрикаже. Иначе је њојзи искључиви задатак: просвета и опет просвета. А огранци просвете многи су и врло су разни, свакако су пак врло важни, особито за нас. 1Та кад их је тако много и кад су тако важни, зашто се не би нашао часонис, који се посвећује ли њима. Чланци политичког, политичко-историјског и нолитичко-социјалног карактера заступљени су обилно у овој свесци. Осим „Политичког прегледа" ту су „Српска и бугарска војска" од Владана ђорђевића, „Пловдивска буна" одломак из немачког дела Спиридона Гопчевића, „Карађорђе и Аустрија" од неименованог писца и „Какав устав треба краљевини Србији?", такође од неименованог писца. Као што се дакле види: четир чланка и „Политички преглед". Ти су чланци врло важни не само по предмету, којим се баве, већ и по намери, којом су приказани. Њихов је вршак у главном критика, те с тога имају непобитно право на публикацију, и тако им је опстанак од преке нотребе; они су морали изаћи на јавност, зато су и ту. У даље оцењивање тих чланака не могу се упустити. То је позив наших политичких листова, где се такве ствари слободније могу претресати. За наш лист су пак важнији остали бројеви садржаја „Отаџбине". Ту су „Чини", слика из сеоског живота од Јанка М. Веселиновића, „Вереници" при-

новетка Александра Манцони-ја, „Дух п осећање народа у Србији", психолошка студија од проф. В. Карића; за тим „Просветни преглед", „Књижевни преглед" и „Позоришни преглед". Од наших млађих приповедача је Јанко Веселиновић најмлаћи, у толико, што се тек у најновије доба појавио на књижевном нољу, али с таквим успехом, с каквим се до сад још ни један није; он је тако рећи преко ноћ постао славан. Додуше и с неким иравом. Његова књига „Из сеоског живота" постигла је нечувен књижарски успех а ветерани српске књижевности пишу о њојзи оцене, управо, научне расправе. Да одмах кажем: и ја делим њихово мишљење. Оно, истина, прве „слике" његове нису утицале непосредно на мене; изгледају ми некако удешене и дотериване. С тога и нема у њима оне природне свежине: оне су као сељанка у варогакој тоалети. Сељанка је ту лепа и свежа; тоалета је ту модерна и доста скупоцена, — али то двоје не доликују једно другом: сељанка се не уме да нађе у неприродном руву а руво онет не маскира довољно сеоске манире. Но штогод сам даље читао, све сам већма био изненађен: сељанка је здерала са себе варошко руво и обукла је своју ношњу, која јој тако доликује, —■ „Кумова клетва" остаће и са мотива и са тенденције и са израде красан бисер у нашој књижевности. И „Чини" су слика, у којој се сељанка приказује у својој природној ношњи. Ту се већ види, да је Веселиновић с хасном читао Лазаревићеве приповетке. Нек пажљиво чита и П. Адамова и Миту Живковића, па ће наскоро бити четврти у том лепом друштву. Он има особити дар, да свагда осветли баш ону својину својих особа, о којој таман говори: у „Чинима" му особе нису шаблони, већ баш живе и раде. Да богме, да не мисли писац да сво.јим делом оправда и утврди народно уверење о враџбини, већ хоће да истакне психичку надмоћ лукаве аспиде над иначе ваљаним и паметним али заслепљеним чељадетом. Пошто пак своју приповетку даје сељаку у уста — морало је остати при завршним речима: „Ево, шта су у стању да учине чини..." Искрено признајем, да сам ту „слику" читао са задовољством и насладом . .. Кад би само било, да доцнија дела Веселиновићева оправдају леп глас његовог дара. У то име: сретно! Научно је израђена студија проф. В. Карића. На мене чини утисак, да је при изради објективност руководила Карића; да је дакле на основу емпиричке психологије, студирајући баш сам народ, дошао до таквог закључка. Многи су већ покушавали, да обележе друштвену страну, нашег народа; али