Stražilovo

В Р. 8.

СТРАЖИЛОВО

125

дете мора да учи, а ти имаш сваку удооност, па се још жалиш!" — Читајући ову дртиду сетих се ђачког нослуживања у Србији, и нигде не наиђох на тако што. Сиромашних ђака Де Амичис изжоси доста, али се њихови родитељи труде и муче само да издрже сина у школи. Има ђака и из других крајева, али нико не иослужује! Да ли је ово у Србији баш од сиротиње и невоље? Де Амичисово „ Орце " има преко 300 страница на осмини. У толикој књизи ништа не замори, ништа није досадно. Све је одмерено, све иде лагано, а пред вашим се очима развија слика за сликом, као кад преврћете албум каквог великог вештака. Не знате, чему да се више дивите: да ли одабраиој садржини, да ли пишчевој вештшш, којом је знао тако невине ствари, које обичном оку изгледају ггросте, да заодене величанственим рухом. Иа како ли тек заноси онај патриотизам, који Де Амичис хоће да иосеје у млађана срца будућих грађана Италије! — Учитељ уводи у разред новог ђака, који је дошао из Калабрије и овим га речима представља ђацима: „Радујте се. Данас ступа у школу мали Талијанац, рођен у Ређију у Калабрији, која је преко пет стотина миља одавде удаљепа. Љубите свога брата из даљине . . . љубите га, како не би осетио, да је далеко оо родног места; покажите му, да талијански ђак у свакој талијанској школи налази своју браћу. . . . Добро заиамтите ово, што ћу вам рећи: да би овако могло бити, и да би ђак из Калабрије у Торину могао бити као код своје куће, тако исто и ђак из Торина у Калабрији — за то се наша земља борила педесет година, а изгинуло је тридесет хиљада Талијана. Треба да се узајамно иоштујете и љубите, а ако би ко од вас увредио

овог ђака с тога, што није рођен у нашем крају, тај би био недостојаи, да својим очима погледа нашу тробојну заставу"*)... Зар ове речи не би требало да добро утуве не само српска деца, него и многи наши озбиљни људи, који Србина из других крајева називају : странцем и дошљаком ?! Нека нам се не замери, што ћемо на овом месту, примера ради, изнети завршетак писма Енриковог оца о љубави ирема отаџбини. „Она је тако величанствена и света — пише отац сину о отаџбини — да кад бих ја тебе видио једног дана, да ми се здраво враћаш из рата, који се за отаџбину водио, да се здраво враћаш ти, ко.ји си крв моја и душа моја, а дознао бих, да си живот сачувао, јер си се крио од смрти, ја, твој отац, који те тако радосно предусретам, кад се из школе враћаш, дочекао бих те тужним јауком, и више те никада не бих могао волети, а тај би ме бол и у гроб сурвао." Далеко би нас одвело, кад би стали ређати све лепоте из „Срца". Требало би да вреведемо целу књигу, иа ни тада не би постигли своју намеру. Ону елеганцију стила, ону поезију, онај звук талијанског језика — наше би перо само осакатило !... Благо талијанској деци, кад се за њих пишу овакве књиге! Талијанска критика најсимпатичније .је иоздравила „Срце". а како га је иримила талијанска публика, сведоче четрдесет издања за неколико месеци. И акојеДе Амичис изриком написао: „књига за децу", „Срце" није само за децу, оно је на првом месту за родитеље и учитеље, оно је . . . за свакога, који зна, шта је лепо.

У Београду.

Дан. А. Живаљевнћ.

' х ') Ову цртицу и ириповетку „Мали Падовански патриота" нрерадио је г. II. Никетић, учитељ, и од љих је „израдио" (не напоменувши за извор) у својој књижици под насловом: ,.Ђаче" две слике : „Ста ро-Ср биј ан ч е а и „Которанин Николица" — У колико се сећамо, код нас је из Де Амичисовог „Срца" преведено: у Загребачким „Каг. ХоуЈпата": предговор и ови ставци: „Угљевар и господин", „Воља", „Захвалност", „Улица", „Мали родол>уб Падованац" и „Бродолом", дал>е у подлиску „Срб. Народа" иреведено је: „Учител, мога оца", такође без иапомене за извор, него само стоји: „по талијанском".

вшн«

Г Л А 0 Н И К, (Тре1»и годишњи скуп археолошког друштва у Веограду.) Читамо у „Одјеку": На овом скуиу, који је држан у једној слушаоници велике школе 30. Јануара, ирочитао је Мих. Валтровић извештај о раду друштвеном за 1886. годину. У своме извештају поменуо је Валтровић, даћедруштвени орган „Старинар" остати дуго једини израз рада друштвенога, јер се откопавања не могу предузимати са новчане немоћи. Правила за друштвене поверенике нису још израђена, пошто би њима (т ј. правилима требало да нрет-

ходи нарочит закон за чување старина. Овај посао тражи велику спрему и одређеност. — Дииломе члановима тшсу још свима послате, јер је посао иа њима пипав и спор, али ће се у току ове 1887. године довршити. — Управа је ступила у свезу са академијом знаности у Загребу и уиравом археолошког друштва у Олмуцу. — На Рашкој се склопило друштво за обнавл>ање Градачке цркве. Ово је друштво почело прикупљати прилоге за тај рад, па ће и археолошком друштву бити прилике, да се овим предметом озбилшо позабави. — Управа је имала само три састашса. — Било је у