Stražilovo

СТРАЖИЛОБО

С официром каквим Да се разговара, То већ оФИциру Божа рећи знаде, Да у старе мајке Дуката имаде. Е, а отај занат Добро се и плаћа, Кад када у новцу Кад кад преко .... Па ниједан наплат Није тако ружан, Јер бар нико никад Не буде ми дужан. Истина, да многи По ваздан ми зборе, Да код тог живота Све по мене горе, Да ме никад мајстор Ослободит' не ће, Е, има ли од те Лудорије веће? К'о да Срби не ће, А до прве згоде, Сетит' се и Боже, Да га ослободе! Драгомир. Право, Божо, право, жив у мајке био! Божа. О, о! Опростите, нисам вас видио, Јер друкче за цело рек'о бих вам веће, Да вас Божа никад заборавит' не ће. Драгомжр. А због чега, Божо? Боиса. Зар сте иозабили, Да сте ми ономад дукат иоклонили, Што сам само дон'о робу с нароброда, И у собу ун'о — пет корака хода ? 'Ал' Божа је поштен, Божа чувства има, Благодаран биће таквим поклонима. За то вам сад кажем, да ћу срећан бити, Ако вас у чему могу послужити. Драгомир. Никад боље! Божо, јеси ли од речи? Па помогнеш мени, помоћ'ћу ти срећи. Боиса Шта? Зар је у игри цела моја срећа? Господине драги! И груди и плећа, И нога и рука, и сви уди моји, И најносле глава иа служби вам стоји То јест слагао сам, главу дати не ћу, Јер како без главе да уживам срећу? Драгомир. За све ото не дам ни мрвице леба, Досетљивост твоја и памет ми треба. Божа. Шта? Зар та маленкост ? — Прост'те што ћу рећи,

Ви сте баш из шуме морали утећи, Када још не знате, да к'о тиме ради, У данашње време умире од глади! По сад ств ф ми Ксмж 'те. Драгомир Желиш ли је знати, Требаће пре свега говорит' ми дати, Т< ко ћути сада! Божа. То ћу тешко моћи! Драгомир. Па на мене слушај ! Божа. Још ће теже иоћи! Драгомир. Видиш кућу ову, у тој кући дише Небеско сгворење Божа (зверајући по небу). Још ће бити кише! Драгомир. Ма ти и не слушаш Божа (замишљен и збуњен). Слушам! Само даље! Може с' поуздати, ко ме куд год шаље. Каз'ли сте: Ми|>ишв немецко печење Драгомир. Та какво печење? — Небеско створење, Див-анђелак с неба, вила из планине, Богиња, што у се скрива све врлине, Једном речју веће, девојчица лепа . . . Божа. Ја ту не знам ни главе ни репа! У кућици отој, чудно ми је мало, Да их је толико кирајџија стало. Драгомир (смејући се). Ка' што видим, ниси појетичан јако. Божа. Ја јектичав нисам, нит' ћу бити лако! Умерено жииим, по недељу дана Бели, црни, жути пасуљ ми је рана. Па још кад се добро понаједем боба, Не бојим се смрти, не бо ; им се гроба. Као што смо наиред рекли, да је ова глума недовршена, могли смо сада из ње саопштити само оволико, колико се у хартијама покојниковнм затекло. Из овог одломка не може се заплет ни назрети, али што је значајно, то је, да у дијалозима имаде но нешто досетака и каламбура. На овим покушајима књижевним, будући су већином на Реци писани, опажа се у стилу и у језику хрваштина. Унлив хрваштине опажа се пак и на самом писму, јер један део ових покушаја (међу н>има напред саопштена прва песма и путописна црта из Цариграда) нисан је латиницом. Из саопштених одломака књижевних покушаја могло се видети, да се у томе гимназијалцу буди И раЗВИЈа будући КЊИЖеВНИК. (Наставиће се.)