Stražilovo

232

СТРАЖИЛОВО

Бр. 15.

се надати, да ће брзо читати штогођ досад нештампано из пера Казалијева. Изрично сам га замолио, да ми уступи С и р о т и ц у о д Л о и уда, повећу приповијетку, коју је био почео штампати још у Далматинској 3 о р и, но коју још није сасвијем довршио. Његова проза надмаша његове пјесме, јер је у њој иста појезија а језик прост и чист, каквоганамје Бог дао. Прочитао ми је једну сличицу под насловом Прошјак. Слика је тако пуна живота и појезије, да је читајући сузе ронио. На моје дивљење одговори ми: — Е, има веле овизи/ јех путина, рече ми смијући се, него да видиш мога ћ о с а, на ком радим од четрст годишта! То је хумористички спјев од тридесет хил,ада десетераца, све у октавама. Био је тако добар па ми је прочитао неколико октава. Казали сматра најбољијем ово ђело своје. Одиста га за живота неће и не може штампати. Али рукопис неће нропанути — тако ме старац уверавао. Ипак се ја бојим . . Осим тога има у рукопису цијелу И л и ј а д у преведену, од које је прво пјевање штампано у једном ирограму Задарске гимназије. Али није шћио више давати, јер су му језик кварили, мје-

сто исправљали. Такођер ми је показао у преводу оде Сафиие. За вријеме одмора школског између треће и четврте године богословије су два друга пу -\у товао је по нашијем планинама од Велебића до Мораче четрдесетиседам дана, окле се вратио преко Никшића и Грахова на Молунат, па отоле опет по мору све баркама од острова до острова у Задар. Пратио их је неки Стево из Шибеника, који је са природњаком Најмајером био обишао прије све ове планине. Ово биљежим, јер допуњује карактеристику нашега пјесника, који је у двадесет и другој години написао Златку; ~ком је Иван Кукуљевић-Сакцински у Загребу држ,ао седам година Глас из Пустиње и иије се могао одважити, да га печага, докле га сам у Задру није печатао као и Наду, за коју му је рекао државни тужилац : Н е ћ у п р о т и в у т е б е п о д и з а т и о п т у ж б у в е л е и з д а ј е, ј е р с е ч и н и м, д а те не разумијем, — Наду, чије се прво издање од пет стотина истисака распродало у два три дана, тако да је одмах слиједило друго издање од 1500 комада. То је пошљедњи пјесник словински! '

^•езС—ОЕЗ-С

0 КНЕЗУ ЛАЗАРУ.

РАСПРАВЉА И. Р У В А Р А Ц (Наетавак.) Г. Рачки пише дакле, да је цар Стеаан иоста-

вио Лазара и Вука БранковиЛа својим намјесником и главаром у ЛоЈунављу и Посављу, и тако је то написао Рачки не из своје главе или за љубав г. Панти Срећковићу, већ по Грку Лаонику и што је тако у истини било. Лаоник! Лаоник стоји вика и цика тамо међу јавним и потајним присталицама г. Панте. Лаоник, учени Атињанин и писац ХУ. века, дакле скоро сувремени, ако не баш кнезу Лазару, а оно Лазареву сину, и унуку ђурђу Вуковићу, сувремени Лаоник каже дакле, да је баш цар Стефан иоставио кнеза Лазара главарем и намесником својим у Подунављу и у Посављу (а ово и јесте земља или држава краља Степана). Па како си смео тврдити, ти вајни Србине, да нико не каже, да ни Орбин и т. д., да баш нико не каже, да је цар Стефан поставио Лазара кнезом у Посављу и Подунављу, кад ето Лаоник, класичан писац и сведок то изреком каже? И за што не спомену ти одмах с почетка, шта Лаоник иише, већ најпре мотај се то са патријархом Пајсијем, то са Орбином и Лукаревићем, то са Родословима и Летописима сриским, то

са жалосним животописцима и са г. Чедом а понајвише са г. Срећковићем ? Зашто не поче одмах са најстаријим и са најбољим писцем, с Лаоником већ у првом одсеку — иа би остао и Срем миран и мирна би остала Бачка, а у Бачкој г. Александар Сандић миран од тебе? Зашто не поче, као што је требало почети, с. Лаоником, већ поче наоичко и нападе на људе мирне и недужне? Отвештај на сије, окајане и треокајане? Чујте, господо и браћо и синови српски! фалио сам, ногрешио сам, ето признајем, да сам погрешио, што нисам с Халкокондилом отпочео; било би и по мене боље, да сам с тим горостасом, с тим тако рећи сувремеником и класичним сведоком, с тим извором извора нашег југословинскога, старога Орбина, почео или отпочео, а оне друге, ону ситнију, дробнију и ломнију господу оставио на послетку за ужину. У том сам дакле фалио. Но чујте ме још, господо и синови српски! Ја сам, као што је данас свима познато, човек страшљив и плашљив и немам поуздања у себе, па не смем одмах с очију на најјачега, на иајкрућега, на неподвижнога, већ се најпре омишљам и размиш-