Stražilovo

258

И жарко га сунде греје, 1190 И зими га снег завеје, Много га је иреме тукло, У маховни плашт обукло; Клатно стигла срећа грђа, Споиали га плес и рђа. Гле, и птице, аох славе! Згодна гнезда да направе. А шта судба нашем краљу спрема? Свега има, само среће нема; Им'о славе — и венце му плели — 1200 Ал никада што душу весели; Сјај престола многу срећу даје, Ал вегова душа венула је. Па гле! лете и године младе, А старост се полагано краде: Гле! међ црним и длачица седа Тек гдекоја, да лепше изгледа! Сумор-бора још не мрчи лица Тек гдекоја измеђ трепавица! Ход, некада и лакши и бржи, 1210 Сад је тежи, ал се јоште држи! Пун је мере и лепоте сваке, Ал не више и гипкости лаке. Многа лета мучише га сама Тешким радом — државним бригама, Пламен лица ноче да се гаси, А гарава коса, што га краси, Навести му богме старост праву Изневери остарелу главу. Време, боли, — место сјаја, плама 1220 Ишараше чело мрштинама; Лице свело, ход се мушки оте —■ Ни корака, ни оне лепоте! Помазана глава се замара! Њезин терет доле је обара. Поглед мутан, без варница лшвих, Рука дршће, грбина се криви: Мин'о живо,т, к'о да га је снио —• Море, краљу, ал' си остарио! Тако краљу бити ће и проћи 1230 Заборављен у својој самоћи; У собама самује и вене —

СЛИКА

VI-.-. Ш А Н И Ц А. ИЗ ВЕЛИКОВАРОШКОГ ЖИВОТА. ОД МИЛАНА САНИЋА.

Собе ћуте као забрављене. Клонуо је већ и дух му творан, Срце тромо, а корак уморан. Нуно сјаја, куда око глене, Одаје му царски окићене: По зидовма прадедова лици Снимали их први уметници; На прозор'ма завесе су биле Од скерлета, од најтеже свиле, Извезене све сребрним цватом, Опшивене „жеженијем" златом; А ћилими, по којима шеће, Горе, блеште к'о источно цвеће, Тако живо, чини ти се мири, А по њему облећу лептири! Дивани су са злаћани кови, А столице као престолови; Свега ту је, што ти срце мари: Цветни лонци, сребрни пехари. Срма, злато и кости од слона, А врх свега уженце од звона, Оног звона, што о срећи слути А вечито на висини ћути. Краљу душа другом свету броди, Саг'о главу па погружен ходи, У том сјају није сретан био, Проклињао, што се и родио. Што га тишти, све у себе скрива, Своје боле ником не казива: Нит' га греје, нити што год гане. ћути, ходи, ил пред слике стане, Гледа, гледа, тек онако гредом, Безначајно, студеним погледом, Река, шума, дворац на врх брега, Све предели ленши од лепшега, Ил богиње са дражесни уди Старца краља ништа не разбуди! Пред прозором били су алтани, Ту излази, кад су лепши дани, Гледа блага, што му усуд даде: Цветне врте, зелене ливаде, Џемин, руже у великом кругу, И путање, што с' губе у лугу. ,-ј-л (Наставиће се.)

1240

1250

1200

1270

сам је последњи пут видио,оилаЈе ;мирна, са свим мирна. Њена златноплава коса није јој се више таласала по раменима, нити јој очи лутаху но трагу за-

мишљеног света. А и руке је скрстила преко груди а под овима није већ више куцкало срдашце њено. И сва беше покривена цвећем, разнобојним, свежим. мирисавим.