Stražilovo

Бр. 17.

СТРАЖИЛОВО

259

Кукавно дете! Заслужшго је бољу срећу. А беше баш умиљато и красно ! Еолико јој година и могло бити? Једва десет. Па опет је већ умела удесити своју хаљиницу, обичну, просту; и на цииелиде је пазила а у лице своје знала је свагда да улије особит израз, и то онда, кад је стајала на свом обичном месгу, код капије. Штета, што је тако рано премииула! Но можда је и боље. Шта је и могла очекивати од живота? У пукој сиротињи и при незгодним околностима! Да није била тако лепа, да није имала тако чудновату косу и да се иије у њојзи тако рано, тако прерано пробудила кокетна женска нарав, можда би и била сретна у животу; али овако! . . . Отац јој беше дворник у кући, у којој сам становао. Беше то човек суров и понајвише пијан. У таквом стању починио је свагда чуда и покора: исиребијао жену, развијао децу, иолупао и оно мало худа намештаја свог, и само га могаху укротити ђаци, који такођер у тој кући становаху. Кад им н. пр. није отворио на време каиију и њих још грдњама дочекао, онда је дошло свагда до »измене мисли,« и дворник је после неколико дана одлежао. За време таквог мирног доба појавила се и Аница код капије; своју красну, злаћену косу распустила је са свим и непрестано је гладила и удешавала хаљиницу и кецељицу своју. Добијала је Аница од укућана чешће по који шестак. Она је тај новац чувала, и кад је скупила — за њу — повелику суму, онда је купила коју шарену траку или иначе какав женски накит. Па и за то је од оца свог била бијена. Не можда, што би јој тај замерио, што прима новац и што се кити, већ што га њему не даје, да га попије. У истој кући становао је и неки генерал; сину му је могло бити тако тринаест година а ишао је у реалку. Њега би Аница свагда дочекала код капије, и кад би пошао у школу, и кад би дошао кући. Обој^ се ухвате за руке, и Аница не би никад пронустила, да га не отпрати бар до првог ћошка. Било је заиста занимљиво гледати то двоје. Нису много говорили, али су ишли рука у руку, и баш се видило, да им тешко пада растати се. Аница се вратила снуждена а Роберту је било још теже ићи у школу. Једног дана беше Аница лепше обучена него иначе. Роберто је измолио од матере, да поклони Апици хаљину, коју му сестра више

не носи. Мати се радовала добром срцу свога сина. А како се тек Аница развеселила ! Но кукавном детету је пресела радосг. Отац њен, мислећи оиет, да је кунила хаљину, избије је на мртво име. Но чим је дознао, како му је кћи дошла до хаљине, измене на мах досадашње поступање с њоме Чувао је Аницу као зеницу. Можда је видио, да је лепа, а знао је, да је генерал богат, а Роберто ће скоро дорастити, па је нростране руке, па . . . . стотину мисли пројурише му кроз главу: е, за то је чувао своју кћер. Роберто је пак остао свагда нежаи. Са стола својих родитеља доносио би Аници и слаткиша и јестива, и само ако му је сестрица забацила коју трачицу, одмах је била у Аничиним рукама. Па како се обоје радоваху том приликом! Четвртком би се Аница свагда лепше удесила, и с најумиљатијим лицем би Роберта дочекала код капије. И овај се лепше обукао, и кад се њих двоје састану, узеће Роберто Аницу за руку, и обоје би отишли — отишли у оближњу башту, или .... та куд су знала деца и ићи! Не могу заборавити призор, којем сам таквом ириликом био и нехотице сведок. Седио сам у башти, која је неколико корачаја од мог стана. Ту спнзим Роберта и Апицу, како се шетају, рука у руци, као обично. Седоше близу мене. Роберто извади земичку из свог џепа, преполови је савесно, и пружи обе половине Аници, да бира. Она је за цело била гладнија о њега, па је можда и узела већу половину, и почела је јесги. Роберто је тек само по коју мрву кидао од свог дела, а кад је Аница смирила свој, он јој пружи и ону половину, која је по праву деобе његова била. — Узми, узми, говорио је, кад се Аница устезала. — Али ти ниси јео. — Јео сам ја већ код куће. То је већ морало и Аницу убедити, те пристаде на послетку на Робертову понуду. — Је ли те отац опет тукао, ноче Роберто поново. — Није већ месец дана, одговори Аница чисто уплашена. — Не бих му ни саветовао, рече Роберто а стиснуо песнице. И ја сам јак, али наш кочијаш још је јачи. Па тек да кажем оцу! — Ја бих се бојала.