Stražilovo

296

Б р . 19.

Милиде Болетове. Нешто га љути, а час му је, као да је вечерас чуо радосну вест. Узбуђен је, бледо му лиде порумени, те изгуби природну боју. Крв не ће из образа. Бележниково предавање, и ако се није уздигло ученошћу изнад обична популарна предавања, ипак је већини слушалаца неразумљиво и сувише високоучено; па како им не би ко приметио, да им није мило, то га тим пажљивије слушају. ЈЈовшев Боштјан се полако извукао из дворане; а онај дебељко, који је био највеселији у удеоничком друштву, задремао. Господин се Антун мргодио, кад би говорник споменуо штогод о „живој материји", те чекао, хоће ли још шта и горе доћи. Но и бележник је пажљив, предвидио је, да ће доћи и господин Антун, па према томе и удесио свој говор. И у првим редовима било је све тихо. Храстова жена и сувише мало зна словеначки, а тако и конциниста племић Руда. Поврх тога зна тај толико о звездама, колико је заборавио у првим гимназијским разредима; а и онда није баш бог зна шта знао. Игра се сада са лепезом своје сусеткиље Милице. Милица пак пажљиво слуша, али бадава, кад не може све да разуме. За четири године, што их је провела у васпиталишту у Швајцарској, ностаде јој њен рођени језик скоро стран, па јој многи израз тек сад звони поново у уху, који је била и заборавила. Но не смемо тврдити, да је ради тога зловољна. Девојка је леиа, врло лепа, а што је не описујемо поближе, то чинимо с тога, пгго то нисмо врсни тачно и потпуно. Споменимо само, да је вита, средњег раста, а има тамну косу и такве очи. Још је млада, још тако рећи дете. „Разумете ли сву ту словенштину ?" запита тихо, иза разапете лепезе, конциписта Руда своју сусетку. „Све не!" смешкала се Милица, „много што сам већ заборавила". „Сад је ваљда не ћете више учити!" „Зашто не?" Руда се достојанствено осмехну, па шапну: „Јер није потребна!" Девојци не годи такав разговор, па ућута. Љути је пешто и онако у понашању пл. Руде, а још већма је ражљути ова последња примедба, која је била изговорена с неким презрењем. Бележник пређе у свом говору на хипотезу о пропасти ових светова, о њихову прелазу у течну масу и о зачетку њихова новога кружења. Неки слушаоди мисле на томболу, неки зевају, а капелан немирно лупка ногом о углачан патос. „То је већ и сувише, то је већ и сувише!" промрмља својој сусетци.

„И мени се тако чини! Већ би могла томбола отпочети !" уздахну дебела кожарка. „То је безбоштво!" продужи господин Антун. Корен му приђе за леђа. „Шта се љутиш, пријатељу?" запита га подругљиво. „То је либерализам! Далеко смо дошли са читаоницом!" љути се капелан полугласно. „Не бој се, пријатељу! Дед, иогледај по дворани! Је ли се окужила која од твојих овчица ? Именуј је, покажи је!" Господин Антун и нехотице баци поглед по публици. На сваком види, да му је дуго време. А са образа мож.еш им прочитати, како једва чекају, да се сврши и тај учени говор. „Но, али могла би се! На шта? У читаоници се не пристоји таково што. У опште, чему то предавање ?" У Корену се пробудио дух педкања, опозиције. И њему самом не годи тај говор на ни други који, но сада, кад је његов некадањи колега Антун аротив, сад је он за. „Нека се људи уче! Треба нам у народу више знања и интелигенције. Шта можемо отпочети без то двоје?" Шапћу међу собом, да други не могу разумети ни словца. На послетку поче Корен гласније. „Пст! Пст!" залу се са стране. Ловшев Боштјан поново ушао у дворану, знајући, да мора бити већ близу свршетак говора, а као читаонички одборник нашао је за добро, да на основу свог права опомене шаптаче на ред. И збиља, бележник сврши предавање. Није се знало, да ли му громови то пљескају с тога, што је предавао, или с тога, што је свршио; свима пак огледа се на лицима задовољство. Једини је господин Антун устао зловољан и отишао у гостијоничке собе. Напред, са првог седишта устане конциписта пл. Руда, наместио бинокл и охоло гледа по општинству. Придружи му се и судац, те проговори неколико речи са госпођом Храстовом. „Чија је оно госпођица — тамо у дну код прозора, са белом ружом у коси?" запита га Руда. „То је акцесистова ћерка!" Руда успи устима, но ипак још једном погледа онамо, јер му се учини, као да је онде нобудио пажњу. Опет дошао ред на певаче и ови отпевају „Ружицу". С тим се свршио део на позорници и отггочела је томбола. За час били су у дворану унесени столови и продавачи таблица лете од једиог стола к другом, те са разним доскочицама нуде своју робу.