Stražilovo

316

рошким. Завидио ми је управо, што са.м се умео ј Спријатељита са стварима са свим обичним. Тако се свакиа даиом пред мојим очшга све већма открлвала оиа идеалпа сграна његовога духа. И ми смо се ту са свим зблнжили. Кад смо се овако уаједно нашли, било је с нролећа го/ј . 1869. Он је баш онда некако довршивао време своје кандидатске ираксе за | адвокацију, и гога лета оде горе те но.гожи [ нсиит адвокатски. Ва.вда је ово било од уплива на његову ј каснију књижевиу радњу. Био је сад свршен човек. Но адвокатску канцеларију није хтео одмах да отвара. Чекао је :;а то згоду и прилику. ; Био је задовољан, што је имао диплому у џепу, | те је био стресао и иоследшу бригу из ђачког живота. У таквим околностнма могли се онет I слободно враћати идеали његовог ђаковања. ј Те зиме ирбводила је дружина српског народног позорипг а зиму у Новоме Саду. Дело ; млађе коло ивтелигенције, што је бнло онда у Новом Саду, посећивало је редовно предетаве ; нозоришне. Покојпи Коста иратио их ,је још са особитим интересом А позориште је баш онда добило било опет нова нолета после нораза, што га је оснивањем кнежевског српског ; иозорншта у Београду претриило било, јер на ; чело друштва ставио се нок. др. Јован Субо- ; ткћ, који је у ооо доба место своса пребивања : из Загреба у Нови Сад преместио био. У Кости се сад креиула стара паклопост за позорнштем. Хтео је н он, да у ту најмилију народну зграду уложи једаи камен, те преведе са пемачког шаљиву игру: »Мило за драго«, која се још исте сезоне ириказала. Он, који је још као ђак имао оригиналне драмске замнсли, стунио је на јавност врло скромно, са преводом; али свакојако са комадом, који се допао. Те зиме од нове године иокрене се омладински орган >Млада Србадија«. За исти преведе он једну песму с немачког од Линга. Као што се види, стунао је врло лагаво и : врло оирезно на књкжезно поље. Изгледало је, као да се још није преломио, као да још нпје са свич свој, већ да се још колеба и за нечим осврће. Н заиста му је још [ нешто недостајало. Ннје још био постигао све, за чим је тежио. Бнло је баш те зиме једног великог праз- : ника после подне. Оедили смо заједно у кавани. Дупком пуно света, а још впше днма. Досадило нам се в седен.е. Кренусмо се »а

улицу, да оиружимо ноге. Али нанољу опег магла, још гушћа од оног дима у каванп. Одшетасмо до једног старијег пријатеља, а.ш га; не нађосмо дома. Куда сад? Не зпадосмо ни сами. Није пам преоетајадо друго, већ да нас онет гуши нли магла, нли густи кавански дим.) .»Но, баш је ово досадно!* примети Коста. »Ако пас још и ово ие доведе до бољих мнсли, да се једанпут н ми оженнмо, онда баш цлсмо заслужили пн да живимо.« II љему је заиста бећарски живот био досадио. Мислио је, како да се оженн. ЛТли бар да саставимо какав мали клуб, где би заједно чптали и претресалн оно, што смо читали,« наставн оа у даљем ходу, »јер ово је са свим крјешта.« Он се тако заиста поче и повлачнти. Почне се одавати читању. Међутим мисао женидбе нпје нигде напуштао. Осећао се, да нпје довољно упознат са сриском књижевношћу, те поче с највећом нажњом читати Доситија. Уживао је у њему,; допадао му се. У том чптању почео му је студирати карактер. »Заштоје напустио мапастир?" То је гема, о којој је много размпшљао. Разлози. што их сам Доситије наводи. нису му били довољпи. Он је за тај корак тражио обичан, опште човечански мотив. Њему је севнула кроз главу мисао, да је ту морало бити непгго, што у онггррј опреци стоји са калуђерским животом, он номисли, да је Доситије морао бнти заљубљен. II то је било његово најдубље уверење, то је он најозбиљније тврдио. Они изливи срца, које Доситије носвећује спомену своје сестре Јуле, морали се, по Трифкофићу, са свим неког другог тицати, неког вишег идеа.та Доситијева срца. Он је у најодважнијем кораку Доситијевог живота тражио велики драматски моменат. II то је бпо повод, што је Доситија драматски обрадио. Мисао је ова.била доста смела. Још томе је придолазила н та незгода, што се ова мисао сукобљавала са пијететом српекога народа, што га овај има према особи Доснгија Обрадовића. Био је то свакојако рискират корак. Но Коста га се озбиљски латио, и нама је оп поред свега тога добро догаао, јер је увео Косту Три({жовића у драматску књижевност. >Младост Доситија Обрадовнћа« био је први позоришни комад. што га је Коста написао. А било је то у лето г. 1870.