Stražilovo

410

сао је старац Исаија, тгреводник Дионисија Ареопагита с грчког на словенски-бугарски, родом Бугарин. И ко ти је списао житије и жителство светога великомученика ва царех Стефана српскога (Стефана Уроша III. Дечанскога) и то онако, као што се иишу и као што треба написати житија великомученика? Није ли житије то списано бившим игуманом дечанске обители, Григоријем Цамбљаком, по роду Вугарином. Род твој и присна братија оставише светога краља, оца цара Степана, и. без службе и опгаирнога житија а мних и пресвитер Григорије Цамбљак, ученик Јефтимија, бугарскога патријарха, дође након пада престонице бугарскога царства, града Трнова, у српску земљу и чим постаде игуман дечанске, пандократорове обители, а он и службу састави светоме краљу и списа житије и жителство великомученика ва царех Стефана! И како је само отпочео он, Вугарин Григорије Цамбљак, житије то оснивача и ктитора Високих Дечана? Није ли и он почео са „беше" исто као и старац Милија песму своју о Бановићу Страхињи ? „Бјеше њетко Страхинићу бане, „Бјеше бане у маленој Бањској, „У маленој Бањској крај Косова, ;; Да такога не има сокола! А Григорије Цамбљак почиње: „Кт, ше н со кбпнклго м слдкпшишдго ср1>псклго е^мкд 116 ТТ.КМО КОННСТЛКПНМН СНЛЛМН Лроушм, 6/,1,11.1, нрт.иосхоДНТН, II СЛЛК010 II КОГЛТСТКОМГ., II МТ.СТЛ ИрЛСОТОШ II келнуксткомг . нже окрг.ст). соуштнм. нртололоклтн, ш, н 1|Др 1.МН Л 1'0 VI, СТ1.1 КГ, IIIII 111.1 II II 11рТ,М0уД(Т1МН КрЛСОКЛГН се ПОХКЛЛ1ЛТН. " И кажи ми само, одговори ми само, брате Србине и српски сине, који је Србин или „рожденије и васпитаније српске земље" у мало речи више казао, него што тај пришелац из Бугарске одмах у почетку житија о српској земљи, о српском народу и о господи српској рече! И кад оно архиепископ Никодим к0нд1| ||дрст/.кјд роукдмд кк^м1. уг.стноуго того (Стефана) глдку кђнулклдшо , не каже ли тај Григорије Цамбљак, родом Бугарин, „с I, к р & ш е н м д н о к л л (прогласи) н Л н р i V I. С К 1,1 м Г, И i. С Ђ м I. с /, 1 .1 И 0 iii, || д р д " • Па кад ти стане Бугарин тај описивати Викоке Дечане, цркву, дворове око цркве и околину Дечана, онда нека се и Милош Милојевић и Панта брат му и онај архимандрит у Лесковачком „Црквеном Гласиику" сакрију у мишију рупу и нека муком муче и ником не кажу, да су Срби и српскога рода и порода! II како је истину љубио тај Григорије Цамбљак, родом Бугарин! (\^г. ;ке - говори он у том житију д^к же о скефеннт.ншес Сћкрдшо н убстнг.ншн 0т1 .1|н! ннже сјл нопфбкдх!. кк ^дккенјд ног р т, с т н г л т. к 1.1 н т. н т. к т. 1л и л 10 н 10 п р н к е е т н н и к л iii 0 м I. ii р т, д л 0 И! ii т ii С л 0 V X 0 м к.

А шта је то »кк гаклжше" привео, шта је открио свештеном збору и часним оцима игуман Григорије, родом Бугарин? Открио им је он први ону грозну истину, да Душан »клдгоиолоууно крг.ме ог.рттт. нже 0 1,1111, КО\'ННО II НДКЂТННКЋ н ндпрлсно сг. многммн СИЛДМН НЛШБД& 0 Т 1,1| Л КБ р0\'К0\' IIМ1; 1110 КТ. ^КОУЛШ. грддћ ТОГО П06ЛЛКК, ПО ДКНОХБ НТ.КМНХ1. 0 V Д Л К л 10 II I д г о р у д н ш о н е /> м р I. т н о с о у а; д д е т I. . И то је открио свештеном збору и „предложио слухом" часних отаца као христољубаца и мученикољубаца Григорије Цамбљак, игуман дечански на измаку XIV. века, а г. Панта Срећковић, „рожденије и васпитаније српске земље" а син Х1Х-ог века, доказује гласом „Виле" у Београду, „да краљ Дечански није удављен но да је умрво и да га је његов син сахранио у Дечанима" и то доказујући г. Панта позива се на архиепископа Данила, као „јединитог очевидца, који је по свом чину, као архиепископ Србије, могао најтачније знати, како је било у ствари", И то исто, што архиепископ Данило (1325.—1339.) а по Данилу г. Панта у Београдској „Вили" (година IV. сгр. 346.) каже, „то се исто — додаје г. Панта — каже и у натпису у Дечанима: »Ногемкрд 3. (1336. год.) нристдкн се Оурошк крдлк третш . (Моп. вегБ. М1к1. 115.). Душан је — примећује г. Панта — предузео владу о Госпођи, а отац му умр|,о 3. Новембра. Да су га великаши убили — морало би бити одмах." „Ми мислимо — то је завршна реч г. Панте у примедби па стр. 346. „Виле" Београдске — да Дечански није удављен." Панте су дакле у XIX. веку верујући Данилу Србину мислиле, „да Дечански није удављен"; а ако су те исте Панте данас и већ од г. 1872. друге са свим противположене мисли и данас приповедају и заступају ону грозну истину, Бугарином Григоријем Цамбљаком откривену и „слухом мученикољубаца предложену," то оне том преваром показују и доказују, да се сетиле свога правога порекла — и да оне будући порекла бугарскога данас и већ од г. 1872. више верују Бугарину Григорију Цамбљаку, игуману дечанскому око г. 1399., него Србину Данилу, архиепископу српском од г. 1325.-1338. г. Но г. Панта и Пантино право порекло у овај час мене се баш толико не тиче, колико ме се тиче Григорије Цамбљак, игуман негда дечански, с којим још нисам готов, јер Григорије тај, родом Бугарин, није само саставио службу и списао житије Стефана Дечанскога, већ је још пре тога саставио и српски цароставник, као што сам помиње у том житију одмах с почетка, где у продужењу онога увода вели: »кк инмже (т. ј. к српским благочастивјејшим и премудрима царима) н идуе ш;о нмт.е лгококк, кк скннС Д Н ii ii II i. 0 ii 0 ii i: ii 0 V X i, 0КИ1ТДГ0 ||ЛрСТК1Д ii М 6-