Stražilovo

412

СТРАЖИЛОВО

БР. 26.

али кад јој се под упливом отрова свест мути, и љу напушта - јогунство претвараља, она вели, да Максима љуби, ако и додаје, да је крвник Марков. Већ по томе морамо носумњати у истину њених речи, да је Максим убица Марков. Но нас, до душе негативно, уверава о том још већма и сам Максим. Та он ни где, ни којом приликом не одаје, да је убио Марка. Он говори само о „милости потајне недопуштених састанака сласти", но никад о каквом сукобу с човеком. А да је таквог било, за цело би нам, бар у ком монологу, одао и ту тајну. Ео је дакле убио Марка? Максим није, ако Млечићи и мисле а Филета и тврди. С тога држимо, — ако није погинуо у метежу, јер таквих је у Млецима било сваки час, да га је убила сама Филета. Но за што га је убила? Убила га је, да га се ослободи, те да може слободније и лакше доћи до Максимове љубави. Могуће је, да је Максим у мраку залутао у Филетину собу — она тако нешто наговештава — ако и Максим говори само о сасганцима с Анђелијом. Страсна жеиа, која је као Анђелија дошла до црногорског загрљаја, не може да заборави тај часак — те жртвује изнуреног мужа, можда баш у оном тренутку, кад овај хити њојзи у помоћ. Кад ствар пак тако стоји, за што онда тврди, да је баш Максим убио Марка, и за што хоће она сама да му се освети? Она је увидила, да Максим Анђелију љуби и да она никад неће бити његова. Наравно, да такво уверење мора распалити сву љубомору у страсној жени тој, и она, која је кадра била тренутној страсти за љубав жртвовати мужа, зар ће се премишљати, још једну жртву принети, кад види да не може доћи до жуђене цели. Кад Максим не може бити њен, нек не буде ни Анђелијин. Да постигне

пак своју цел сигурниЈе, маскира се мученичком спољашношћу, а тиме скрива уједно бескрајну своју страст. Сад, да ли је њу збунио нов и хладаи одношај између Милоша (Максима) и Анђелије, те њојзи нове наде улио, или, као жена, не може да убије оног, ког љуби ? .. . Доста то, ми видимо, да у мало не признаје Милошу (држећи га за Максима), да га љуби. У тренутку пак, кад је сваком човеку све свеједно, кад умире, признаје деверу своју страст. И сад се тек питамо: јесмо ли је схватили? Та њене рече и њен рад у вечитој су опреци. У ње је скривена крвава тајна; али до ког степена и до ког развитка? Извесно знамо толико, да Максим није убио Марка, и да Филета Максима љуби. У колико се из тога дају извести и други закључци, покушали смо, да изведемо. Сад ... * Љубица у „Пери Сегединцу" је куртизана као и свака друга, ни боља ни гора. Она је љубазница митрополита Вићентија, од кога се за галантне услуге даје наплатити. Иоред те тако рећи званичпе љубави хтела би она да води и срдачну, праву љубав, и то с Јамбрековићем, митрополитовим секретаром. Но овај, искрене и поштене нарави, није рад да се храни огризинама са митрополитовог стола, ма биле и густиозне. Вићентије, видећи, како га Љубица не љуби, отпусти је, давши јој за награду за учињене љубавне услуге игуманију Ковинског женског манастира. Љубица није бадава прошла школу, она хоће да се свети, прво, што ју је митрополит отнустио, и друго, нтто јој је Јамбрековића затворио, те онемогући атентат Вићентијев на Јулу. Учинила је дакле добро дело, и ми се миримо тако с њеним предживотом. (Наставиће ее.)

ПАБИРЦИ ПО ТАЛИЈАНСКОЈ КЊИЖКВНОСТИ.

II. Драги мој Свето, Ваљда нема месеца, у којем се да мање радити, него у Мају. Дивно пролеће, које један талијански песник зове „младост године", заноси те својим пријатним ваздухом, свежим цвећем, а напаја те миомиром. Ко да седи код куће, па да ради, кад те мами оно лепо зеленило и тиха месечина? Додај уз то наш убави Топчидер, сваки дан пролетње забаве и „мајалеси", а у вече она лепа севдалиска

ПРИКАЗУЈЕ СВОМ МИЛОМ СВ. СТ. СИМИБ.У ДАН. А. ЖИИАЉЕВИЂ. песма и свирка чувеног Андалије. Све те ово одвраћа од рада, а није ни чудо!. .. Још сам ја срећан, пгго ме „не трпе" помоћњице, па док се ти, Андра, Љуба, Гога и други забављасте у лепом женском друштву, ја сам седио код куће и читао „Девојачки роман" Матилде Серао. И, гле чуда! Нађох се у пријатном друштву са госпођама и госпођицама. Двеста се девојака створи пред мојим очима. Куд ћеш лепшег друштва ?! Беше и ружних, али још више лепих; неке веселе, неке тужне; неке