Stražilovo

Б р . 28.

СТРАЖИЛОВО

445

згодама може страдати; управо, мати увек слути зло. Са свим је друкчег соја Филишћанка, Далилина мати. И она љуби своје дете, и она жели да га усрећи; али јој средства нису тако питома као Самсоновој матери. ГГоред тежње, да усрећи дете, има још и тежњу да се народноме злотвору свети. Сад, је ли то њено лично уверење, или је задобише филишћански поглавари „звечећим" доказима?... Оба женска карактера јасно су обележена: Самсонова је мати пасивна, жели и моли; Далилина пак активна, заповеда и ради. Еоја ће при таквом расположају доћи пре до своје дели, са свим је јасно, ако нам је нрва ипак симпатичкија, јер природнија, управо, материнскија. * Мару, љубу Пере Сегединда, увенчао је песник свим сјајем женине љубави и оданости. Друкче се једва и даје разумети, кад се помисли, да су нровели заједно читав век. Па и да мужа свог не поштује, била би му одана већ из навике. На нослетку, и каквом искушењу подлеже ? Та она је стара жена, која од ране младости зна само за вољу свога мужа; радује ли се он, и за њу је весео часак, тужи ли он, није ни њојзи до весеља. А то својство у њојзи је тако снажно, да чисто обухвата у себи и свако друго, па — изгледа — и материну љубав. Но ми не мислимо овде одрећи јој ту врлину, само морамо изнети на видик, да никако не избија на површину тако, као врлина женине љубави. А и то има свога разлога. Мари се нигде не да прилика, да једна од тих љубави (материна и женина) дође из пред друге у неприлику. Муж њен и дете њено не долазе нигде у сукоб, да би се онда једна од тих љубави могла а можда и морала снажније истаћи и све остало осећање за собом повући. За то нам изгледа, да материне љубави у њојзи и нема; али та је латентна, и да је само иоле прилике, избила би за цело на површину. Но и кад би избила, сумњам, да би се сувише снажно изразила, и то с тога, што све њено осећање лежи у вољи мужа њеног. Да је тако, види се у оном кобном тренутку, кад дознаје, да јој је муж убио зета. Она не долази у процеп, она резигнира пред чином (од мужа њеног учињеним) и само уздише: „Ох куку мене, што не дођох пре!" да можда икако отклони сукоб из међу Пере и Милана. Тако онда можемо појмити њено душевно стање. Материна љубав у ње је као и у сваке матере, само што та љубав не долази ни пред заплет, ни пред катастрофу, да би могла обелоданити своју моћ. Судба њеног детета решена је после Миланове смрти, те материном осећању не остаје ништа друго, него стегнути се и сахранити се у најдубљем ку-

тићу ојађеног срца. Да како, да онда женина љубав добија тим више маха, те на послетку остаје једина на површини. А та љубав и та оданост ретко се где истиче тако достојанствено и тако величанствено. Мара заиста у Пери види све и сва: свога војна из млађаног, свога господара из зрелијег и свога заштитника из познијег доба; она у њему види мужа честита и верна, види оца своје деце, види храброг војника и народног бранича а на послетку „јунака, свеца, неклоника, несавладаног дичног сокола." Зар је чудо, да је о таквој жени и фанатик Псусовад морао с неким поштовањем говорити. Та да јој је икако било могуће, она би с Пером погинула, као оно Јелица с војводом Пријездом. Перино јунаштво прешло је и на Мару. Та она у најтежем часу живота свог постаје, или боље, остаје жена-јунакиња, која се храбри и диже, дивећи се сталности свога мужа, на коју је научена од првог састанка с њиме. * Ако је Лаза Еостић икоји женски карактер у својој појезији марљиво израдио, зацело је карактер Јевросиме у „Максиму Црнојевићу". Свака цртица женине љубави — да како не оне млађане, жарке — обележена је јасно. Она гледи у Иву као Мара у Перу; у ње је негдашња љубав нрошла кроз природан процес и развила се у чисто поштовање, управо, обожавање. На сваки начин да између старих људи не може бити оне плаховите наклоности, оне страсне тежне, као између младих; али, ако је тога у своје време било, прелази — са свим природно — негдашња страст у тихо нристаниште међусобног поштовања. У накнаду пак за прошлу љубав доделила је природа старијим људима велику децу, у којој могу све догађаје сопственога живота ноновити, ма и посредно. То видимо и овде. И Иво и Јевросима љубе свога Максима; али док се отац хоће сином да поноси и хвали, дотле се мати задовољава, што је остао жив ако и накарађен. Она зна шта је чека с повратком Ивиним, али она је јунак жена, која осећа у себи способности, да ублажи оштрину сукоба. То је за њу најтежи час, али она се држи на висини, те је као анђео спаситељ узела на себе улогу посредничку, да од злог не буде горе. Она је и мати и жена, а никад не пушта из вида баш оба својства та, и кад сину налаже, да се закуне, није то никако притисак с њене стране, већ боље уверење: да мужа, понос свој, не осрамоти пред млетачком господом. На сваки начин да јој се кида материно срце, видећи сина у недостојној улози; али, зар би по њу и по све остале боље било, да је сина храбрила на отпор? Еатастрофа би наступила