Stražilovo

Б р. 28.

није читаћа књига нити је она писана за српски свет, већ је написана за свет, који чита књиге написане језиком, којим је она написана. А зашто је књига та написана тим језиком и намењена том свету, то нити ме се тиче нити ја то знам, јер не знам, шта се у њој расправља и разјашњава; ја само то знам, да је ту књигу написао Србин и то онај исти Србин, који се родио 12. маја 1822. у Сомбору, који је пред српски читаћи свет изишао први пут са прииоветком: „Бела сербска народнл ириповедка, ст. мађарскогЂ (сочинеше г. Густава Ременал) превео Александерт. Столчко." (С. Н. Л. 1842. стр. 323.) и који је у своје време а после осмогодишњег изучавања извора написао „Черте живота народа србског у унгарским областима од времена, кад су Мађари у ове дошли, па до славног доба оног (од г. 895.—1848.)" С почетка писао се и потписивао он: „ Александерт, Столчко"; око половине г. 1843. почео се потписивати „А. Столчко(вич г.)" (в. Летопис 1843. IV. ч. ст. 96. и 135.) и Столчко(в и ћ ђ ) (С. Н. Л.1843. ст. 173. и 208.) а од г. 1844. просто „ Столчковић" (без заграде или ограде карактеристичког ,,вић"-а); а кад мађарски пише, пише се Стојачковић Шандор. Стојачко је дакле старије од Стојачковића и „Стојачковић" се поступиде развио из Стојачка или обрнуто: Стојачко се метаморфозовао у Стојачковића т. ј. син. унук и праунук деда и прадеда, словенскога или да кажемо бугарскога подрекла претворио се мало по мало у Србина и постао је „Србин, српски син" и тај Србин онога подрекла први ти је, Србине брате и српски сине, написао историју судбине твога рода и народа и први ти је историјски изложио и испричао „услуге", које су дедови и прадедови твоји чинили, и „заслуге", које су дедови и нрадедови твоји стекли у Угарској — а други Александар, други „српски син и Србљанин", но опет словенског-бугарског подријекла, нанисаће, ако да Вог, ту повест и изложиће у тој повести „услуге и заслуге" твојих дедова и прадедова још тачније, и не само до онога „славнога доба" већ и после тога славнога доба све до наших времена и данашњега дана, и то прво на мађарском и немачком а после и на српском језику — и у приповести тој

казаће он, какав је данас Србин у земљама круне св. Стефана, нрвога угарскога краља, и какве је нарави данашњи Србин и какви су обичаји данас у њега и какве иесме данас пева и бугари Србин и кога спомиње он у тим својим песмама, и да ли спомињући он кога уздише за чим; и какав је философ данашњи Србин те какве „пословице" употребљује он; и уз све то нарисаће, нацртаће, описаће тај други Александар ово „дивно сриско одијело" данашњих Срба и Српкиња и Српчади, и оних, који лшве по градовима, варошима и варошицама, и оних, који живе и животаре по селима и на салашима, и неће заборавити да опише и оне папуче, у којима се данашњи имућнији Бачванин по пијаци а с чибуком у руци поносито шеће, или се по биртији и испред биртије „с кондиром у руци" бебуче (весела му мајка!). 0, та шта све неће испричати и исказати, и како ће само опевати и оплакати он! Та прочитај само нацрт или програм тога његовога историјскога и етнографскога рада, па ћеш потпуно знати, шта ће све бити у тој работи поменутог Александра второг. Али не било просто том Александру, пореклом из Маћедоније и земље словенске, ако он уз све то још не каже и не одговори тачно и нарочито на то: да ли су данашњи Срби у земљама поменуте круне још онако мужаствени и јуначни, онако послушни и у послуху резервисани, да ли и данас чистотом телесном и племенитом крви надмашају друге народе, да ли су онако љубавни међу собом и да ли се потпомажу узајмно и пригледају браћу своју, кад осиромаше и обништају; да ли су онако побожни и да ли деца онако поштују родитеље своје, једном речи: да ли живе данашњи Срби у овим земљама онако хришћанским животом, као што су по сведоџби Константина философа, родом Бугарина, живили Срби у српској земљи за владе Високог Стефана, деспота српског, сина кнеза Лазара, а ујака ђурђа Вуковића, а по деди свом Бранковића, који је ђурађ вољом ујака му и земаљског сабора а уз приволу угарскога краља Жигмунда и његовог великашког сабора наследио деспота Стефана у деспотској власти у српској земљи, и наследио многе градове с множином села у угарској земљи. (Наставиће се.ј

ЖЕНСКИ КАРАКТЕРИ У ООЈЕЗИЈИ ЛАЗЕ КОСТИЋА.

од милана савит.а. (Свршетак.)

„Самсону и Далили" видимо још две жене; |Ј^4 али како се разликују једна од друге! Самсонова је мати пуна благог осећања, пуна нежности, и све што мисли, то се збпло у један је-

дини појам: син. Еако га задржава, како му слади домаћи живот, па лепоту и богатство младих Јеврејкиња, само да га задржи од љубавних „авантира". Слутила је она, да јој син само у таквим