Stražilovo

5 40

дер, козомор, котлокри, мишомор, мироков, рукоиис, сенокос, трнокои, хлебождер, чорболок, шакоиис, Богољуб, добротвор, гласоноша, ветрогоња, водоваља, калогажа, костобоља, сенокоша, богоносац, грабоносац, домородац, духиогубац, костоловка, богоматера, богородица, вукодржица, коњозобица, сокодржица. Ири тумачењу ових речи сложених прва реч стоји према другој као генитив објективан. 2.) Има ових композита, којима друга реч постоји и као самостална реч, али онда прва реч не саставља свога значења са другом речју, него заједно једна с другом значе име нечему, н. пр. гороцвет*) *) Ево да извадим једну песму из треће књиге народних песама од М. С. Милојевића, у којој долази реч гороцвет. Ова је песма из нахије призренске и гласи, како ју је нрибележио г. Милојевић, овако: Струк ружице црвене, Под њу расте гороцвет, Па говори г о р о ц в е т: „Авај, мене што сам леп? Још да имам мирис твој; Бих се виаа, савиаа, Момчадима за калпак, Девојкама за косе, Невестама у руке, А женама у недра." Струк ружица румена, Озгор расте на горе, А по њоме гороцвет, Струк ружице говори: „Авај, мене до бога! Какав имам мирис ја, Још да имам леиоту Како ти ми гороцвет, Виаа бих се виа, Јунацима за калпак, Девојкама за зулу#, Невестама у руке, А женама у недра, Старим бабам под главе." ПГгета што је г. Милојевић ове песме доста аљкаво прибележио, што се језика тиче. Види се из предговора и из пишчевих примедаба у књизи, да се мало пазило на језик, па за то и мислим да несу ни песме доста верно прибележене. Па онда кад ове песме, што их је г. Милојевић скупио, испоредимо са песмама из истих нахија, што их је скупио г. Јастребов, онда видимо, да се где где у језику не подударају, што је знак, да их је г. Милојевић аљкаво бележио. Г. Јастребов је погрешио, што је многе песме, што их је скупио, из својега зборника ивбацио с тогл, што их је нашао већ штампане у г. Милојевића збирци Нека г. Јастребов испореди добро своје песме у рукопису са песмама г. Милојевића, па ће јамачно наћи, да се које где у језику не подударају. Ја не ћу казати, да је г. Милојевић хотимице што мењао у песмама, него му је где што из аљкавости и неатости при бележењу непотпуно испало. Иначе се песме г. Милојевића слажу са песмама г. Јасгребова у главном по језику.

Бр. 34. не значи торски цвет, него је име цвету, који се зове немачки ГгићНп^ва^ошв; црвоиисак не значи писак црва, него народ јадан, сиротињу, која пишти као црв; зимолист не значи управо сваку биљку, у којој је зими лист, него значи одређену врсту биљке, те зимолист је име некој биљци. Еад испоредимо реч историоиисац са првим и другим правилом —• а више правила за ове композите нема онда видимо, да та реч не ваља, да је наказа, те да се не сме ни употребљавати у нашем језику. Не ваља пак за то, што друга реч у тој сложеној речи иисац ностоји и као засебна, самостална реч. 3.) Чески. У истом „Летопису" пише се чес.ки место чешки. Пред I наставком мењају се грлена у непчана у српском језику као и у старом словенском језику, н. пр. улокт.скт.ж срп. човечки, грЂУћсктјп срн. грчки, ЕОЖћскин срп. божански, мт.нншнсктјн од МТ.ННХТ., влагики од Влах, сиромашки од сиромах. У" чешком пак језику мењају се грлена у овом случају пред наставком & у пискава, дакле: уло!М;У1.скт.1н чешк. с1оуеску, грЋУшган чешк. ћгеску, Боап.сктЈн чешк. Тзовку, мт.нншксшн чешк. тшвку, дакле и од Чех сезку. Чешки овај облик сеаку морао је ући у наш језик преко Чеха, као што се и данас говори у Граници облик немецки, који је од авдитора Чеха ушао у наш језик. Дакле ст. слов. тенп.скт.1н, срп. чешки, чешк. сезку. 4.) Сујетан. У истом „Летопису" долази реч сујетан, која није српска, него стара словенска, С 'ј\'н значи уапиа /лагшод, 1еег, шсћ1;1§, ег1е1, а соужтд уапНав, и те речи у српском језику нема, него су је унели књижевници у нашу књижевност. У старом словенском језику има још једна реч, која је по значењу сродна са овом и то је тт>нт>, која значи уасаш, па после и уапш. Тој речи одговара српска реч ташт и значи као и словенска тт.нт, иразан, н. пр. на таште, на ште срца = на празан стомак. Али код нас може значити ташт као у ст. словенском језику уатш«, те ју ваља употребљавати место сујетан. Тако и таштина значи и ЕкеПсси. Тер се гизда, тер се дичи Таштом славом од јунака Вас у виду и у ричи А у створу ништа пака. Гунд. „Осман". Ах! чијем си се захвалила Т а ш т а људска охоласти! Све што више стереш крила, Све ћеш пака ниже пасти. Гунд. „Осман".

СТРАЖИЛОВО