Stražilovo

Бг. 34.

СТРАЖИЛОВО

533

замахнуо, да је одсече, а ипак застао и предомишља се, јер види на њој доста иута и лишћа и цвета. Но црв јој се дубоко у стабло увукао, а сухе гране нрете, да ће се дело дрво осушити. Копач никако да се одлучи. Понда одбаци сикиру, и узе тестеру

и маказе и посече сухо грање, и пође вадити црве и таманити црвоточину. Та му је слика дала новода, да размишља, је ли његов народ сличан томе дрвету, и ако је, ко да то дрво креше и лечи од црвоточине?

ЗА ДУКАТ ЗГОДИЦА ИЗ СЕОСКО ИЗ ЗАПИСАКА одине 1876., баш у почетку месеца Марта, враћао сам се из Ваљева у Београд, злим удесом: рег рес1е8 арозкЛогит, као што је то обично у ђака, који немају богатих родитеља. Време беше као обично што је у Марту: час лепо, час ружно, час хладно, час топло. Изјутра, кад смо се из Ваљева кренули — било нас је тројица — беше прилично хладно, а већ око десет сахата грејало је сунце, као да је Мај, те и оно мало снега нестаде, чим до њега доггреше топли сунчани зраци. Путем ме ништа није занимало, јер, како је изјутра, кад смо пошли, било досга хладно те су нам зуби цвокотали од зиме, то смо се журили да што пре стигнемо у прву механу, да се откравимо и огрејемо. Но при свем том, ја сам ипак неколико пута слетио у јендек, да узберем дивни цветак јагорчике, који се као нов дукат изнад снега сијао, а снега је још помало било по јендецима и јападама. Ој боже, како ли сам се радовао првим знацима пролећа, првим знацима оних бујних биљака, које ће кроз два три месеца испунити ова благословена поља српска, те им дати опај дивни и величанствени изглед! Тим мислима занет и не спазих, да смо се већ приближили к механи, док ми се случајно не оте поглед те спазих механу. Сад ми већ није било ни хладно, јер је сунце већ читаво копље одскочило било . . . Стигосмо пред механу. На пољу не беше никог. Уђемо унутра и зачудимо се, кад видесмо, да је пуна пунцата сељака. Некако се баш скоро вратили с границе, па се сада скупили око стола, пију и један другом причају, како је где било, где се ко борио . . . обичне ратне успомене. Говоре сви, те им не можеш ухватити тачна рачуна шта говоре. Кад смо нас троје ушли у механу, нико нас није ни спазио, сви су били заузети својим послом. Весели Цинцарин, механџија, са још једним момком, узврпољили се иа не знају куд ће пре,

И ЦВАНЦИК. Г ЖИВОТА У СРБИЈИ. Л. С. УБАНКИЋА. а све се боје, да ко не оде не плативши, што је попио. Прелетим погледом нреко столова и застанем на једном столу, који беше у дну механе. Око тог је стола седило неколико сељака. Међу њима био и један старац, сед, као овца бео, сакат, обучен на двоје на троје ; а мало по даље од њега стајао је момак, обучен скромно, смеран и, по изгледу, рекао бих да нема више од шеснаест година, а јамачно ће му бити мало и више. Остали сељаци, што су били око тога стола, одевени су отмено, газдински, види се, да су то први домаћини у селу. Нешто су говорили, махали рукама, климали главом, правили неке чудновате изразе на лицу, дизали и спуштали обрве, а сви гледали у старца и оног момка, што близу њега стоји. Ти њихови покрети и изрази лица иробуде у мени радозналост, те им се приближим и седнем близу њих. — Ама за бога, чича-Филипе, освести се мало, па гледај да се доканчамо, — рећи ће му један од оних сељака, што су с њим седили. Стари чича Филип само је уздисао, а но каткад му и која суза ороси остарело и смежурано лице. — Немој се ти, чича-Филипе, — рећи ће други сељак, — по богу, детињити. Јован је добро момче, таман сирам Анђе. Ето, још ће годину две бити у газда-Пантелије, па ће после, мало од зараде, мало ћемо му и ми помоћи, те ће и он моћи кућу скућити, и тебе стара хранити, да се више не нотуцаш по вашарима и саборима. — Знам, знам, — зајеца Филип, — али моја Анђа није требала тако да ради. Зар ја толике муке но свету видио ње ради, а она тако . . . У том дотрчи Цинцарин, па се тобоже обрецне: — Зар си још некемо пити алвалук, а, младозено, голубрадо момце? Неко, тамо на другом крају, лупну о сго