Stražilovo

Б р . 38.

— Ах! — Еле, као што ти велим, Розалија оде својој мајци. — Право је имала. •— А ја велим, није. Жеиа не треба никада да бега од свога мужа. У осталом ја сам је својим беседничким даром наговорио, да на све заборави . .. — Зар ви, оче? — Да. И поносим се својим иосредовањем. У оваквим стварима никада не треба терати мак на конац; човек понекад погреши и без своје воље... — Ј[еп морал, — узвикне Ема. — Њега се, ћери моја, придржавала и твоја мати. — Како, зар је и. . . мати мислила, да треба опраштати? — запита Гвидо са особитим интересом. — Наравно, наравно. Покојница беше пуна милосрђа и благости; беше добра, добра, добра. Често је пута говорила: „Који воли, тај и опрашта." Сви ником ноникоше, а ђорђијани, да би прекинуо ћутање рече: — Па, драга децо, хоћете ли ми показати ваш стан, то гнездо од свиле и кадиве. —• Хајдемо, — рече Гвидо — почнимо од салона! —■ Дивно, дивно — узрази ђорђијани, ушавши у салон. — Сасвим је згодан за примање. Дајете ли забаве ? — Давали смо. — Разумем, сад вам послови и политика прече, да око себе сакупљате свет, али је салон заиста леп. А гле, диван ли је овај мали салон! Јеси ли га ти за себе изабрала? — Не, Гвидо ми га одредио. — Баш му чесгитам. Та знао је он већ, да ћеш се ти у њему најрадије забављати; овде ти се твоји ласкавци удварају, је ли, неваљалице моја ? Ти ниси љубоморан, Гвидо ? — Ја познајем своју жену. — А ти, Ема ? — Брло добро познајем Гвида. Оба одговора беху брзо изговорена. ђорђијаии беше потпуно задовољан. — Сиаваћа вам је соба красна — насгави боје се тако лепо слажу, да је за око дивота. Обзирао се по соби као да нешто тражи. Наиослетку зовпу кћер, која беше на вратима. — Ема! — Оче? — Где ти је мајчина слика? Не видим је. Она се упрепасти и не знаде ништа одговорити. — Били смо у Пријанцији — рече Гвидо — иа нам још нису стигле све ствари. — Та је слика требала да стигне прва. Не мари. Не верујем да је Ема заборавила на мајку. Што то

599

беше жена, Гвидо мој! Грехота, што је ниси познавао. Пре него што ће Богу душу дати, заклех јој се, да ћу све жртвовати, само да Ема буде срећна, те је тако и она благословила ваш брак. Када ми Ема рече: „Оче, без ГјЉда ћу вечито бити несрећна", сетих се миле покојнице и иристадох. Вас двоје као да сте створени једно за друго, Љубили сте се целу годину дана. Ема ми је све више венула и тужила, ти си опет лудовао за њом. Младост, младост! Сећаш ли се, Ема, игранке, код енглеског конзула, на коју оде с Гвидом? — Сећам се, одговори она махинално. — По вашим ведрим и срећним лицима, но вашим погледима сви дознадоше да сте заручени, а мене називаху: „срећним оцем." Јест, ја сам потпуно срећан, додавах ја, јер ви јако љубљасте тада једно друго. — Увек — рече Гвидо. — Тако је. Дај Боже да тако увек и буде! Ј • ли истина, Ема? — Дај Боже, оче. — А каква вам је ова затворена соба ? То беше Гвидова соба; он се забуни, а Ема га извуче из неприлике: — То је гостинска соба. — А! Врло добро! То је дакле соба, која би била мени на расположењу, кад бих код вас ноћио! Баш грехота, што морам отпутовати. — Грехота! •— додаде зет. — Не мари; задовољићу се и да је видим, кад већ не могу у њој ноћити. — Али... — Разумем, биће у нереду. Не мари. Гвидо је одважно отвори, јер није имао куд. — 0, о! лепо, лепо ! И та је соба лепа као и све остало. А! гле, гле! Ко ли је то обесио слику моје лепе ћери! Нема сумње, то је нежна Гвидова пажња, хвала, хвала, сине мој! Баш жалим, што ми је немогуће у тој соби преноћити! Седоше у мали салон. Муж и Јкена беху и сушше узнемирени, и да око госиодина ђорђијанија могаше ијоле назрети, увидио би, да између његове деце има нечега необичног. Али срећом, добри отац не беше нимало лукав. — Грехота! — рече он. — Грехота, овако лепа кућа. — За што? - Што ће те је кроз кратко време морати напустити. Ако те изаберу за посланика, о тому нема сумње, требаће годишње бар шест месеци да проведеш у Риму, а не верујем да ћеш оставити Ему саму у Милану. Требаће вам две .куће, а то је Вога ми до-

СТРАЖИЛОВО