Stražilovo

600

СТРАЖИЛОВО

Бр. 38.

ста тешко! Ипак, у целој ствари мене јако весели што ћу вас, ако се преселите у Рим, моћи бар сваког месеца посећивати; пут из Неапуља у Рим пије тако дуг и досадан као из Неапуља у Милан. 0, онда ћемо се чешће виђати. —* IV. Пошто два јунака испратише оца до станице, уђоше у кола, а из груди им се оте дубок уздах, јер цела комедија беше свршена; живот њмхов ићи ће по старом. Обоје су ћутали. Ема је гледала кишу, што удараше у окно прозора од кола... Гвидо се није ии макнуо. Једно другоме беху страни. Наједаред се Гвидо окрене и нехотице додирне лактом своју жену: — Опростите — рече. ■— Ништа. Беху странци заиста. Ипак се у томе немом ћутању обадвома врзла по памети данашњица. Премишљали су о најмањим ситницама, и чисто се плашили и саме помисли на оно, што је већ прошло. — Хоће ли кола вашој кући ? — запита Гвидо на раскрсници. — Не, ја ћу вашој кући: треба да спремим све своје ствари, јер то собарица не би знала. Отићи ћу доцније. — Врло добро. Кад дођоше кући, она )ђе право у своју собу, а Гвидо се завали у наслоњачу и узе да чита новине. У самој ствари слушао је њене брзе кораке и гледао, како иде тамо амо. Јесте ли уморни?— запита је, — желите ли, да вам помогнем? — Не, хвала вам! — Скоро ћу бити гототова. И заиста, после неколико минута дође и она и

седе до њега доста уморна, јер је данашњи дан беше оборио. Гледаше око себе, као да нешто тражи. — 'Гини ми се, да је престала киша — рече Гвиду, који остави на страну новине. — Није. — Јесу ли готова кола ? — Не знам, идем да видим. — Кола ће бити готова кроз десетак мииута. — Желите ли, да вас отпратим? — Хвала, не треба. Тих десет минута, да ли им беху век или тренутак ? ■ И једно и друго. Кад момак уђе и саопшти да су кола спремиа, Ема устаде и сасвим слободно оде до огледала да намести шешир. Требало јој мало више времена, док је намесгила пантљике, јер су јој прсти лагано дрхтали. Затим брзо навуче рукавице, закопча их, удеси боре на хаљини па приступи Гвиду, да га поздрави. Он устаде сав блед. — Збогом! — рече она. Гвидо не одговори ништа. Она му окрене леђа па право, мирно, ноносно и чврстим кораком нређе преко собе, и ако је врло добро чула, да за њом иде муж.. Кад се маши да отвори врата, осети мужевљу руку. — Ема, ти си заборавила, да ми опростиш —■ рече Гвидо гласом, у којем се борила љубав и бол. Она се окрену и баци му се на груди, занесена љубављу, која се гигантским кораком будила. — Мила, моја, ти више не ћеш ићи, је ли, никада више ? — Не, не, Гвидо мој; пошаљи, да донесу мајчину слику. С талијавскога Дан. А. Жииал.оии!..

СРПСКО ПРАВОСЛАВНО ЦРКВЕНО ПЈЕНИЈЕ. ОД ВАСЕ ПУШИВРКА.

'ваки прави Србин ужива у православг љу, — у лепом православном богослужењу; па кад се при богослужењу још лепо поје, и кад му свештеник јасно и разговетно служи, — онда се од милина топи у радости. Но као што мати уопште највећма ужива у деци, коју је сама изродила, тако и Србии највећма ужива у оном, што је сам створио, у својој народној приповеци у својој народној појезији, у својој народној мелодији. С тога прави Србин, однеговаи и васпитан у српском духу и српском православљу, ужива највећма у оним црквеним мелодијама, које је

кроз толико векова нрема своме уву удешавао и према свом срцу угађао. Овака мелодија у цркви, која није из народа поникла, Србину је туђа; може она кад и кад и похвалу његову изнудити, али српском уву угодити, срнско срце загрејати и задобити не може никада. Није то само код српског народа тако; тако је то код сваког народа, и не важи то само за црквене песме, већ и за друге песме једнога народа. Ко сумња у то, нека се увери из овог примера. Невачко друштво какво, ил још боље милитарна банда каква, даје концерт, па узме у свој програм песама разних народности, н. пр. мађарских, немачких, срнских и