Stražilovo

Б р . 38.

СТРАЖИЛОВО

601

т. д. Публика на концерту мешовита, — са- | стављена из разних народности: Србаља, Мађара, Немаца и т. д. Кад певачи певају ил банда свира мађарску песму, види се на лицу Мађара, како им срце у грудима игра од радости и милине; међутим у Србаља, Немаца и других нема тога одушевљења; они слушају песму и диве се њеној лепоти, али су мање више равнодушни. Напротив кад се запева ил засвира српска песма, онда се Срби расположе, као пре Мађари, а остали су равнодушни и чуде се, како Срби са усхићењем уживају. Исто се тако већма расноложе од осталих и Немци, кад се немачка песма запева ил засвира. Расположење је дакле у разних народности при разним песмама различито, ма да певачи и свирачи све песме певају и свирају са истом вепттином и с истом ревношћу. Из тога примера јасно се види, да је свакоме, па и Србину, најмилија мелодија, коју је сам створио. Ко дакле хоће, да Србина у цркви појањем својим задовољи, да га развесели, да га у нобожности његовој уздигне, тај треба да му ноје црквене песме у његовим мелодијама. Но од својих 40 годипа од нрилике, од како се у пас почела стварати певачка друштва, почело се увлачити у нашу цркву, особито по варошима, и неко страно, туђе црквено пјеније, које није нашем духу својствено, па се зато не може ни допасти. С тога, што певачка друштва и нехотице увлаче у нашу цркву туђииске мелодије с једне стране, с друге пак стране, што нам се народ већ скоро сасвим одбио од цркве, и што је ревност у учењу и неговању наших народних мелодија охладнила, настунила је тако рећи највећа опасност по наше највеће црквено благо, по наше српско православпо црквено пјеније. Крајње је време, да се стане па нут распроспирању туђинских мелодија у нашој цркви, и да се спасе и сачува паше српско православно црквено пјеније. Истина, та се опасност предвиђала и пре и било је већ људи у нас, који су купили наше црквене мелодије у намери, да их од пронасти сачувају и да их оставе па неговање своме потомству. Тако је н. пр. Корнел Стапковић скупио многе наше црквене песме, скоро све, што се на св. литургији поје, те их је сложио у четир гласа за мешовит кор; али Корнелу се свидило, да по гдешто у тим мелодијама ирема своме укусу промене и доте-

ра; уз то је Корнел дао свакој мелодији другојачији тон и пратњу, каква не годи нашем уву пи нашем срцу, те нам с тога изгледају његове црквене композиције скоро као туђе. У том је Корнел погрешио исто тако, као што греши онај, који народну песму пе репродуцира верно, него ју по своме укусу дотера Покрај тога слог је у Корнела и за највештије певаче врло тежак, те се зато његово ■»православно црквено 'појање« није ни примило у нашрј цркви од нашег народа, ма да је то са музичке стране врло лепо и сваке похвале вредно дело. Најбољи је доказ томе, да је Корнел Станковић са својим делом своју праву цељ промашио, што су многа •певачка друштва, од како је то дело год. 1862.—1864. света угледало, учила његову -литургију па и неколико пута појала, али на послетку опет напустила. Осим Корнела Станковића било их је још и више, који су покушавали кунити и у хармонију слагати наше црквене мелодије, али ја ћу да споменем за сада само још двојицу: Тихомира Остојића и Гавру Бољарића са Николом Тајшановићем. Тихомир Остојић сложио је још пре четир годиие у четир гласа за мешовит кор скоро све песме, што се ноје на светој литургији; али није било до сад прилике, да се пусте у свет Но ма да нису биле штампане до сад, иојали су их ученици српске велике гимназије Новосадске кроз пуне 4 последње годипе, а појаће их и од сад. Мелодија је у сваке песме чисто српска, народна. Пратња је снажна, милозвучна и такођер узета из народа, те је тако Остојићево »старо карловачко цјеније у српској источној православној цркви« право уживање за сваког чистог православног, туђинским укусом непоквареног Србина. Томе су најбољи сведоци сви иравославни Срби, који су за иоследње 4 године имали прилике бити на служби у Новосадској саборној цркви; шта више и иноверци се свагда похвално и задовољно изражавали о нашим лепим мелодијама црквеним, о лепој хармонији и о лепом и складном појању. Гавра Бољарић је међу пашим свештеницима иознат, вешт иојац наших црквених песама. Он је ове године са Николом Тајшановићем издао I. свеску свога дела »српско православно црквено пјеније«, по само у једном, првом гласу, а обећава, да ће издати још 4 свеске, ако нрва нађе одзива у народу. У по-