Stražilovo

Б р . 40.

РАСТОПЉЕН ПЛАН. (ПЕТЕФИ.)

елог нута — хитећ' кући Само један план сам спрем'о: Како мајку да поздравим, Кад се опет састанемо. Какве ћу јој .речи рећи, Које би јој слатко пале Док раширн оне руке, Што су мене љуљушкале.

И саставих многе речи, Све поздраве лепе, миле Једва чеках дуго време А за кола мишљах: мпле. Ево куће ... Мајка трчи Па ме љуби већ у лету; А ја — ћутим о врату јој Немо, к'о плод на дрвету.

'хј- лг ЈШ &ЗХУУШ/ 1

В. Бранчић.

НАВЛЕ ОРСАГ - ХВЈЕЗДОСЛАВ СЛОВАЧКИ ПЕСНИК. П И IIIЕ Д. В. Д 0 Б Р 0 С Л А 1$. (Наставак.)

1вет мисли, да Је за праву срећу у животу ^ нужно изобиље у овим или оним стварима, разноврсне свезе, о којима живот простих људи ни појма нема. Младенци Чајкини и у својим скромним околностима уживају потпуну срећу. Истида Михал сад нешто додније иде у шуму и нешто се раније враћа кући, но што је то досад било, али зато не пренебрегава шуму. Ту му се женица његова указује здраво услужна; отворе ли се врата, она га моли, да први уђе, било да му хоће да покаже своју ноданост, било од страха, да јој не умакне у шуму. Месец ужива обасјавајући њихово миловање. Опет дође света недеља, дан леп и чист као суза. Нагло нестане тмасте магле из долине, као да увиђа, да пристоји, да са долипе, над којом сунце као краљ треба да влада, ваља скинути ту љуску. Цео је предео као чисто стакло, са којег је обрисан зној, тек насликана слика. Свет буја од младости а узвишени борови унаоколо дижу се к к небу, као барјаци при литији. Михал и Ханка ношли у цркву оближњег села. Она иде напред, за њом узастопце Михал, као да вија какву вилу шумарицу. Ханка је као утучена, јер је те ноћи ружно сањала, те у побожној молитви тражи мелема. Кад је ушла у сеоску цркву, сви су додуше у њу упрли очи, али она није опазила лакоме вучје иогледе, који се кроз ограду са патронатског стола на њу окомили те ће јој срећу поткопати. Неисцрпљиви извори богатих шума у Словачкој скоро ће усанути, јер се без плана крче шуме. А с њима ће се изгубити и красна одећа њених гора. С тога несник удешава тужан пеан, којем је рефрен чудновато то газдовање са крчењем шума. Михала зове дужност, да надгледа такво једно крчење. Це-

ле је ноћи беснила жестока бура. Ханка, која је буру први пут у шуми доживила, боји се за свог мужа, јер још и у зору сипи киша. Али он као вели: југрења киша, женске сузе! Она дакле сама остаје код куће, да своје рубље опере, па како се међутим разведрило, иде до потока, да испира, а уз то попева весело. Са корпом, пуном изапраног рубља у руци, враћа се дому свом. Али на највећу своју изненаду опази тамо два страна лика на коњу. То је млади Артуш Вилаии са својим слугом. Љих су двоје амо залутали. Како ли му годи њена расејапост и збуњеност? Смешно, као вели, живити у бреговима па се бојати! А кад се са седла ближе к њојзи пригне, упозна оне црте, које су му од прошле службе божје остале тако у памети. Она срчано одбија свако улагивање; немирно, као мало море, надимљу јој се груди, она се уклања испред њега и избегава његова смела питања. Доноси му истина на молбу његову крчаг ладне воде, али јој је досадно, што он тако дуго пије, те обара очи к земљи, а кад је он доста раскалашно хоће да уштине за образ, сва се ражљути па га подсети, да је удата те да има свог мужа. Али он — како већ женске познаје — дотле утиша њен гнев, да му она у знак, да се хоће с њим да помири бере цветак, само да га се отресе. „Со а1р8ке, аррешпзкб 1езу!? 1;о то1'1)а-ба1'ћа, <1уш! Ти гогко§ ћопћу, з1ас!ко8{ јаЉа!" вели оп и одјезди. Тек што је Ханка од чуда мало дошла к себи, с ужасом примети у крчагу дукате. Хиљаду је болова снопадну, мисли, тешке као камен, притисну јој душу. Али тешко њему, бог му судио! Дукате баца у брзу воду горског потока. Доцкан је већ