Stražilovo

652

СТРАЖИЛОВО

Б р. 41.

ирича, како оии живе дубоко у земљи, тамо им је царство, има их пуна земља, тамо имају своје дворове и цара, и престо и круну. Дворови су им од самог злата и драга камена. Из-

лазе из земље само ноћу, само на планини, па где нађу људе, лепо се са сваким поразговоре и науче свакога, нгго ко не зна. а пред зору се опет врате у земљу. Тако прича вели.

СУНЦЕ И ЊЕГОВА СВОЈСТВА. ОД СВЕТИСЛАВА КОЛАРОВИНА. (Наставак.)

Још одмах у ночетку смо споменули један појав, познат у науци као Вилзонов нојав. Претпосгављајући, да га се још сећамо, не ћемо га овде ионављати, него ћемо одмах рећи, да је он служио за основ и подлогу Хершловој теорији о саставу сунца, којује и Араго усвојио. По љој је сунце, управо језгро сунчево, тамна кугла, опкољена са свију страна ваздушастом атмосфером. Та атмосфера подељена је у два слоја, од којих је један, и то горњи, врло иитезивно светао, и зове се фотосфера; други, доњи, или одвећ слабо светли, или је тек осветљен фотосфером. Пеге се појављују онда, кад се ова два слоја ма каквим непознатим процесом раздвоје, распукну, тако, да кроз један повећи отвор на фотосфери и мало мањи на другом, доњем, слоју укаже нам се само црно језгро сунчево. Пеге су, дакле, рупе и удубљења у облику левка чак до црне сунчане кугле, а мало светлији двор (репшгЉга) сгрми су зидови тог левка. — На први ноглед види се, да се ова цела теорија противи законима и физике и геологије. Кад се једно усијано тело охлађује зрачењем, то се може хладити само споља, дакле прво на површини. Површина ће прво охладнити и окорети се, а језгро ће међутим бити још у течном стању, као што се зна сасвим нозитивно о нашој земљи. Ни сунце неће чинити изузетак. Но не само да теорију Хершлову побијамо по аналогији других небеских тела, него она баш није могућа. А ево за што. Узмимо баш да је тако; нека је језгро сунчево хладна, тамна кугла, то би она, пошто се налази у сред усијане фотосфере, од ње непрестано — по законима физике — топлоту примала, те се тако врло брзо загрејала, док би фотосфера, која издаје топлоту на две стране: и језгру сунчевом и светском иростору, брзо охладнила. Дакле све и да јесте сунце онако, како га Хершл замишља, стање би то могло трајати врло кратко време, а ми видимо, да сунце већ толико хиљада година васиону загрева. Сунце дакле мора да је усијана маса енормне димензије, која се на површини хлади. Хершлову теорију нобили су на основу спектралне анализе Кирхоф и Шперер (Клгсћћо!?, 8рбгег). Кирхоф каже, да се Хершлова теорија тако

потире са позитивним физикалним истинама, да би је и онда морали одбацити, кад сунце и његове пеге никако не би могли разјаснити. Но да разумемо њихову теорију, морамо коју рећи о спектралној анализи и о спектруму. Сваки зрак беле сунчане светлости састављен је из више бојадисаних зракова, као што нам природа даје величанствен пример у дузи на небу. Зраци се само онда поделе у своје саставне делове, ако се преламају и иролазе кроз призму. Призма је, у оптици, тело, код ког су бпр две површине под извесним кутом једна према другој нагнуте. Зрак, кад дође на прву површину, преломи се, сврне с пута, прође кроз призму и на изласку из друге површине опет се нреломи. Но сад не само да се преломи, него се и подели у своје саставне делове, те тако добијемо слику сунчане светлости, која се зове снектрум. Свако тело, које светли, даје свој особити спектрум. Спектра разних тела су разноврсна. Чврста и капљичаво течна тела дају спектрум потпун, неиспрекидан; боје прелазе једна у другу без тачне границе. Усијани газови и паре дају нам сасвим други призор. Спектрум им је испрекидан и састоји се из неколико изолираних, светлих, бојадисаних црта, које су одељене црним нростором. Тако нара елемента натријума, који је најглавнији саставни део наше обичне соли, даје снектрум, који се састоји из једне једине жуте црте. Гвожђе, кад је усијано као пара, даје спектрум од нреко стотине светлих сваковрсних црта. Кирхоф, тај славни немачки физичар, професор сада на Берлинском универзитету, пронашао је ову врло занимљиву истину. Ако светлост од једног чврстог илн течног тела, дакле тела, које даје неиспрекидан спектрум, пропустимо кроз пару оних тела, која дају испрекидан спектрум од неколико светлих црта, то ћемо опазити, да ће носле тога у неиспрекиданом спектруму баш онде бити тамна црта, да ће дакле неиспрекидани спектрум баш онде бити прекинут, где би у спектруму дотичне паре била или требала да је светла црта. На пример, ако светлост сунчеву пропустимо кроз пару натријумову, то ће нам сунчев спектрум бити не више