Stražilovo

678

СТРАЖИЛОВО

Б р . 43.

— Знам, мајко, па и мене то боли. — Дете моје, свет види, да он долази к нама сваки дан, да долази до своје заручнице са чистом савешћу и искреним срцем, па опет... Ленка је дрхтала и ћутала, но нешто јој рече: свет кад и кад погађа! Превалило је већ и осам месеци а од сватова богме ништа. Младожења се мање виђа да долази. Мати оиет пита Ленку, шта је то? — Да ниси како увредила твога младожењу? Та оп је тако добар! Пази, дете моје, шта радиш, јер се ниједна душа неће наћи, да се за пас жртвује тако, као он! Сваки тражи, да му се услуга награди. Ленка задрхта и побледе. Ти видиш, како те искрено воли, иа за твоју и нашу љубав чини све. 8ар ја не бих до сад умрла, да није било њега? — Јест, мајко, све је тако . . . Отишла је у собу, клекла крај постеље па стала горко . . . горко јецати . . . а цело јој се тело тресло. Било јој је зло, ал је ћутала . . . трпила. . . Кад ће бити сватова, то се још не зна. Ленка је била међу тако рђавим комшилуком, који нема друга посла, него гледа, шта ко ради; иду од куће до куће, па праве плетке и оговарају сироту девојку. Ленка је свакога дана све блеђа. На њеном лицу не видиги више оне светле и румене боје, коју је имала онда, када је живила у малој, ниској собици, која је била сва влажна и загушљива. Очи јој не гледе више онако ватрено, па нису више ни сјајне; није више певала, као што је негда ггевала ... Ах, како прође за часак све . . . све . . . како се такав сјајан живот у тренутку угаси! . . . Зашто и крошто? Та пређе су били тако сироти, а сад имају свега, па откуд опет сета и туга? Сад је морала чешће слати писамца своме веренику, а како који дан, он је све ређе долазио, изговарајући се на силан посао . . . Једног вечера Ленка пије дуго заспала, плакала је. Мати то чује, привуче се онако слаба њеној постељи. — Зашто плачеш, дете моје, ти се сигурно бринеш за свог ђувегију ? 0, немој плакати, та бог је добар и то ће се све добро свршити; он је добар, он те неће преварити! Превукла је руком преко чела Ленкина,

пољубила ју у уста, у та хладна уста, уздахнула је тешко иа се вратила иостељи својој. Ленка се мучила, потмуло јаукала и илакала је, илакала. . . VI. Десетак дана после кобне те ноћи доби Ленка писмо и у њему приложено педесет дуката, са речима: ,,Ово ти шаљем, да имаги за сваку сигурност, ако ти устреба. Ја одлазим па иут и неЛу се вратити за иет месеци. Више ми немој иисати, ми смо за свагда раскинули везу иријатељства, која нас је везивала. Ако нађеш ирилике, можеш се удати, јер сам и ја исиросио. Ја ти и забрањујем, да ми гито иишеш. С." Ленка се сруши. — Ах, дал си ти збиља горе госнодар над свима смртнима? Видиш ли ово, ти силни боже! Чупала је ону лену косу, гребла оно лено лице, а очи, оне лепе очи, потамнише . . . изгубише се . . . — Шта да радим? Шта да чиним? Како матери да јавим овај јад?! Мати ће ме питати — ако ушћутим — где је С., зашто не долази ? На свет, па свет? ГЈа . . . Ужасни су то били часи. Крила се но угловима и плакала је по цео дан. Никога нема, коме би се могла поверити. Једина би јој мати могла што саветовати. Но сме ли матери рећи ? Дуго је јецала, мучила се, шта да ради. . . Читала је и читала то писмо, те се најзад реши, шта да учини . . . VII. Ленка је овога вечера врло дуго но кући спремала и уређивала. Мати је више пута гонила, да легне, јер је већ доцкан. Ленка није престала, док све по кући није уредила и удесила. Последњи јој је посао био, да нанише нисмо, које је адресовала и метла на сто. Легла је. Сви су у кући спавали, само што она не може никако да заспи. Она се борила'са страшним мислима, које је споиадоше овога вечера; она није имала ни толико снаге, да разгони све оно, што јој је излазило пред очи. Превртала се по постељи, на јој се учинило, да чује ужасну и страшну вику са улице: Милосиице! Милоснице!