Stražilovo

680

СТРАЖИЛОВО

Б Р. 43.

БУРА У ЗАВЕТРИНИ.

Н 0 В Е Л А И 3 С!ОВ НАПИСАО СВЕТОЗАР ® о је срећа сеоскога учитеља. Изађе младић из ђачкога живота управо на станицу. Тек му се почела душа да развија, тек разум да самостално мисли, прима га сеоска тишина у своје крило, прикива га за раздешене оргуље и за скамије изрецкане дечијим бритвама. Шта мисли, шта снива? Прво о женидби. Нађе се и прилика: девојче румена лица у шареној сукњици . .. Не потраје дуго и стара стреха школске кућице покрије за кратко време срећан пар. Године беже, деца се множе ... Што даље, то се већма раздешавају оргуље и душа оргуљашева. Степенице на катедри изгубе се у корито. Како и не би. колико је пута морала учитељева нога да ступи на њу! Азбука већ додија сад старцу учитељу. Додија му најпосле све, те — легне у гроб, да се одмара. Пут у гробље је он добро знао. Еолико је сељана отпратио донде! Његова иородица се извуче из кућице и ггође — Бог зна камо! За кратко време изгуби му се и име у селу, у којему је преживео и претрпео толико и толико ... Мата Мраз учи већ десет година млађану децу Ораховљанску. Његов отац, опет учитељ, заклињао се сваке суботе свим на свету, да воли дати сина у чизмаре, у чобане, него у учитеље. Воли му очи ископати, него да му да у руке прут. Али његов драги Мата ипак поста са здравим очима учитељем. Хтео је он да буде „нешто више". Пошао био у богословију. Већ се замишљао на обалама Сале, у крају философије и ггава. Али му умре отац, те остави удовицу и кћер. Бага суђено беше зар Мати, да му падне у руке прут. Када му умре и мати, уда сестру за Мартина Калину, свога друга у суседном месту. У тридесет другој години остаде на једаред сам. У собу му уђе старожењски неред. Сад и оп пође да номишља на жеиидбу то већма, што га и сељани узели наговарати. Тако дохвати Мата Мраз ботаничарски штап, па хајд пољем и гором у Ужлабинску воденицу. Тамо га отправиле тетке. Путем нахватао буба и лептирова, па их позадевао за шешир. У врту сретне дебелу Анку . .. Ова најпре избечи очи у њега, понда се засмеја.. . Учитељ се позабави неко време око матере, и добро му пође за руком. Али Анка ни да чује! „Ј1ен ми ђувегија!" смејала се удавача. „Једе бубе и лептирове!"

А Ч К 0 Г А Ж И В О Т А. ХУРВАН ВАЈАНСКИ. Расрди се тако Мата на цео женски род. Нађе себи доста другога носла. Плахо срце његово окренуло га природи. Заволео ју као сваки разумаи човек, осуђен сељанскому животу. Ј1ов не беше за његову осећајну нарав, те се баци на зоологију и ботанику. Бавио се он тим више из потребе срца него што је умео; на опет постиже гатудијом доста. Сазнаде за сваки цветак, и кад цвета. Е, па ето та невина забава прицепи се његову осећајному срцу и донесе му подсмех и кошар. То га је веома ражалостило. Мата узе грдити, а то иначе не беше никад његов обичај; — и Ораховљани остану без учитељице. Прогало му већ триест и гаест година, а Мата и не помигаља вигае, да има женске стране на белому свету. Кад и кад му дође на сан девојче, које је негда видео негде на балкону као ђак с књигом у руци. Слатка, тајна туга плане у њему сваки пут, кад види бели багатени шешир. Но то беше давно, а сан је као и мехур од пене. На овој се покаже лепа боја, златна дуга, а за час се спури и остане прљава каи. Та кап је — дебела Анка.. . Седи један пут Мата Мраз у свом врту и пуши на дугачку лулу. По липама око храма огроздао цвет, а по њему зује тисуће и тисуће пчела. Највиша липа закрилила кров од храма, да се мало и види. Четвероугласта кула вири из зеленога свода красних дрвета. Замислио се Мата и стужио. Долазе му у памет наде младога века. Збиља се јако делила од оне ваздушне маште. Оживи у њему тајиа туга за бољим животом, ваљда за то, што није познао слабачких снага радна живота, а сачувао живахну душу. Кад се знао тешити растењем биљака, као за што да му не заигра срце живље и кад се сети краснога доба својега младога века, када је снивао снове, ако му се и није ни један испунио? Тихо пушта замишљени учитељ сиве облаке дима у летњи ваздух. Човек средњега боја, живахних црта, а дубоких плавих очију. Брада му се кестенове боје дала у округ око лица, опаљенога сунцем. Не види се још ни једне седе у њој. Ход му правРетко се насмеје. Строг, али не мрзак човек. Сељани га воле, што има леп, јак глас, па лено иоје псалме, да би и туђин заплакао. Поред врта учитељева иде млада женскиња. У руци јој књига, под раменом бео штит од сунца. Учитељев бели пас истрча на поље као бесан и пође на женскињу, као да хоће да је поједе заједно с књигом и штитом.