Stražilovo

СТРАЖШГОВО

Б р. 44.

Н А Ј А. ПРИПОВЕДА КСАВЕР ШАНДОР ЂАДСКИ.

_ у ми надну на ум Најине речи те се ирестравим. Поскочим напред и ни на 4 што не пазећи узмем упорно гледати међу светом, није ли и она онде. Одлануло ми је, кад је нигде нисам нашао. Ал опет се нисам сасвим умирио. И сад јету први пут било, да сам ушепртљио. Шта више, чисто сам се устрашио, кад сам помислио, да ме она може видити овде. Шта ће она? Омрзнуће на мене, кад види — та ја сам тај — ох, до ђавола све! Што баш мене да одреде! Сељаци су дотле све јаче стали викати. Што сам ја више оклевао, то су они били све гори. Бесној животињи и разјарену човеку не смеш никад одати своје неодлучности или свога сажаљења. Тумачи ти он то као слабост. Тако се и сад сељани продрзнули те стали богме баш наваљивати на војнике. Капетан је неколико пута заискао од мене, да учиним одредбу. Најпосле нисам имао ни куд ни камо. Са страшном се муком савладам и постанем хладан. Дадем заповест, да се јуриша. Но сељани дочекају војску камењем а богме и пуцњавом. Ту се већ није могло отклонити проливање крви. Али ипак — за ирви мах наредим војсци да пуца у зрак. Људи погодили то па остали на месту. —- Та не смеју они пуцати. Царски су људи, а како ће цар, наш премилостиви отац, дозволити, да му народа убијају. Не бојте се, људи! То је био одговор на празни хитац, те се светина узела ругати војницима и бесно се гурала иротив њих. Укратко да рекнем, дође богме до права окршаја. Падоше четир војника и једно петнаест сељана. Сада је свет стао бежати те ми заузмемо гробље. У тај се час на најближем брежуљку према нама укаже женско чељаде и гласно стане позивати народ, да не бега, него да се врати награг. —• Кукавице! Зар сте ви Срби? Је ли вас зато српска сиса дојила, српска мајка одранила ? На први глас пушке беже као зечеви! Срам вас било! Ко је човек, амо до мене, па натраг! Докле ћете доспети, ако допустите, да вам отму гробове ваших предака? Овамо, овамо! Та нека пуцају, ево им циља! Но, кад сте такви јунаци, гађајте у ова бела недра моја!

(Свршетак.) Ја сам по гласу том познао Нају и спазио сам, како се извезени кошуљак разметнуо те се засјале две дивне девојачке дојке, беле као перје лабудово под вратом, обле као јабуке а чврсте као мрамор. Чудновато, готово невероватно, а опет је било тако. Био један час у мени те нисам у себи ништа друго осећао до лепоту, сјај и поразни чар ових груди. Тек се за неколико тренутака досетим свој страхоти, коју ситуација у себи носи. Сав поцрвеним. Страва и бојазан учине те сам био сав немоћан, уништен. Та био сам без свести. И тек се на ужасни крик капетанов пренем. Видим га, где лежи у крви. А даље не знам, јесам ли какав налог дао, било речи било знаком — ја ништа не знам, тек страшна ми се слика вечно диже пред очима, како сам видио онде на брежуљку, где Наја руке у зрак диже а из оних њених млечних груди покуља црвен врутак крви, те се белина смеша са црвенилом а Наја паде на земљу. Нисам ни на шта више мислио ни мотрио, него полетим до ње. Још ме је познала. Рекла није истина ништа, али кад сам се уз њу бацио на траву, дигла је тешком муком немоћну главицу а спустила веђе. Ја јој марамом заклопим рану а онда предигнем јадницу па је понесем из метежа, трчући право к селу. Посао је био и онако свршен. И сада, носећи смртно рањену девојану на грудима својим, сада, у страшни тај час, кад сам је за навек изгубио, сад сам осетио и горостасном снагом набујало чувство увидио, да ја малу сиротицу ту љубим више, него што људско срце може

поднети. Како ми је то било страшно! Па и сад ми је још једнако тако тешко! Тек ми помаже кукавштина људске природе, која се привикне свакој невољи и свакој муци. Тешко ми је, претешко, и често помишл>ам, да баш силно плаћам за грех, што сам заповест закона више ценио иего вољу иародну, мртво бесвесно слово више него живе откуцаје срца! Још је нисам јадницу право ни метнуо на постељу, а већ је пала у агонију. Стала је гласно булазнити. Из речи њених без свезе могао сам ипак разумети, да једнако снива о мени. Сећала се времена наших сусрета у шуми. Па онда се дала у неко бугарење. Слаби јој се глас све више складао у правилни ри-